Šta kada ne ide "po planu" ?

Kada sa nepune 22 godine saznate da ste trudni nemate baš osećaj da ste dobili  jackpot.🤣 Propadanje u ambis prestalo je onog trenutka kada mi je ginekolog rekao: "vitalna trudnoća, 7. nedelja" . Sećam se da sam odmah tog dana jako pažljivo birala šta ću da kupim za jelo u supermarketu (ne sećam se da sam nekad pojela više voća). Sada shvatam da mi je čuveni "majčinski instinkt" rodjen već prvog dana. Istini za volju, zaista nisam znala kako da se nosim sa činjenicom da ću postati majka, iako sam pored sebe imala ozbiljnog muškarca, čvrstu višegodišnju vezu i podršku najbližih. Već dugo živim devizu SVE SE DEŠAVA KAD TREBA DA SE DESI i verujem da mi biramo roditelje, te sam znala da BAŠ SADA i BAŠ OVA BEBA hoće mene za mamu. No, druga strana medalje nije bila baš tako sjajna.. Saznala sam da sam trudna izmedju treće i četvrte godine fakulteta, dok sam bila zaposlena i nisam znala u kom smeru će se odvijati dalje moj život. Kao redovnom studentu koji se već pune 3 godine finansira iz državnog budžeta, nisam želela da u poslednjoj godini napravim presedan. Ali trenutnu situaciju dodatno je otežavala činjenica da radim i imam puno radno vreme i mnogoooo manje vremena za sebe. Taj period mi je ujedno bio najneizvesniji ali i najproduktivniji period u životu. Čvrsto sam rešila da postignem sve! Preko dana bih radila, uveče učila i spremala ispite. Na poslu bih u pauzama već pravila planove koliko i koje oblasti moram da predjem kad dodjem kuci i strogo bih se toga držala. I tako za svaki dan. Dobrom organizacijom uspela sam da veoma brzo uhvatim budzet i u poslednjoj godini. E sada se javio drugi problem. Trudnica  i redovni studnet? Izvodljivo ili ne? Tu me je malo njih podržalo. Najčešći savet je bio zamrzavanje godine jer "nećeš moći sve da postigneš". Opcija da zamrznem godinu ili pravim pauzu nije dolazila u obzir. Tako sam krenula najnormalnije u cetvrtu godinu i završavala sve obaveze koje sam imala kao redovan student. Stomak je krenuo da raste i da se primećuje dosta kasnije, negde oko 7.meseca, te je malo njih u mom okruženju uopšte znalo da sam trudna. U medjuvremenu sam odlučila da bebu želim da rodim u bračnoj zajednici (da, papir ne znači apsolutno ništa, ali ja sam želela to) pa sam od 17. novembra postala supruga. 😁 Toliko toga mi se izdešavalo u manje od 6 meseci da nisam ni stigla da primetim tolike promene. Sve u svemu, poenta posta je, pored toga što sam postala ŽENA, I spremala se da postanem MAMA, bila sam i full time student, postizala sve što sama planirala, uskladjivala sve obaveze tako da ništa ne trpi. Ovo ne pričam da bih izazvala divljenje, niti želim da bude protumačeno kao "hvalite me usta moja" , već samo želim da poslužim kao inspiracija i motivacija  bar jednoj osobi koja se možda nalazi u sličnoj situaciji. Naravno da se može sve! Pitanje je samo koliko jako želite da postignete i ostvarite zacrtano. Dobra ORGANIZACIJA, VOLJA I MOTIVACIJA je sve što vam treba. Sve što nam se inače dešava - dešava nam se jer mi to možemo da savladamo. Osećaj koji imate kada iz teških životnih situacija uspete da izadjete kao pobednik i kada uspete da takve situacije, naizgled bezizlazne, okrenete u svoju korist, je jednostavno neopisiv.
Bog daje onoliko težak teret koliki možemo da po(d)nesemo.  Setite se ovoga sledeći put kad krenete da se žalite... 😉