Moji zapisi, 2020.

Ni izazovnije godine, ni godine koja je brže prošla. Ako bih poštovala tradiciju rekapitulacije minulog, a hoću, ta retrospektiva bi izgledala ovako: zima, covid, karantin, divno proleće, mnogo testa, mešenja i kolača, malo straha, mnogo ljubavi i rasta. Rasta u svim pravcima. Moja mala više to nije (ona tako kaže) i sve češće me ispravlja rečima "Mama, ja ne bebe, ja VOJCICA!" Okeej, mila, konstatujem pomalo setno i pokorno. 

Ove godine nije bilo izgovora. Hoćeš sve? Onda moraš i da budeš spremna da žrtvuješ mnogo toga. Imala sam one standardne ciljeve. Biti dobra mama, ćerka, sestra, prijatelj, student..To su ujedno i oni krupniji. Od onih "manje važnih" izdvojila bih aktivno trčanje i vežbanje od avgusta meseca. Trčala bih i po kiši, uglavnom sama, i sa užasnim upalama, sa neverovatnim bolovima, sa istegnutim ligamentima... Bez izgovora i žaljenja. Tih sat i po, dva, bili su samo moji. I Fredijevi, jer Bog zna kolilo sam njegovih pesama poslušala trčeći.. Uz the show must go on sam se uspavljivala, budila se, trenirala, šetala, čistila, čitala...

Još jedna od sitnih radosti izdvajam i ovo -  po prvi put u životu trbušni mišići su mi postali vidljivi golim okom! 

Juče sam vežbala, sa Galom. Zapravo mislila da vežbam sama jer je ona trebalo da bude zaokupljena igranjem, međutim... Mali špijun je sve pomno pratio. 

Neretko se posle treninga uvijam od bolova. (Pretpostavljam da su kao nagrada za te bolove došli oni trbušni mišići). Ne bih ni primetila da me posmatra da moje cviljenje od bolova nije prekinulo jedno piskavo:  "Baaaaavo, mama, bavo!" Uz jak aplauz. 🥺 I pre nego što sam je rodila shvatila sam da deca ne slušaju, ona gledaju. Gledaju i uče, upijaju i kopiraju. I zato se trudim da manje savetujem, a više delam. Dajem sve od sebe da od najranijeg doba njoj budem primera onoga što bih volela da i ona bude. Hoću da zna i vidi da je najbitnija mera i dobar balans. Da je fuzija duhovnog i materijalnog, intelektualnog i fizičkog najbolji izbor. Da je higijena izuzetno važna, i ona lična i ona mentalna. 

Da je najbitnije raditi na sebi u svim pravcima, na svim poljima. Da razvijanje nikad ne prestaje. Da nikad nije kasno. Da ono što znaš niko ne može da ti uzme. Ono si što čitaš, slušaš, jedeš... sve je podjednako važno, a najbolji rezultati su upravo dobijeni iz dobrog balansa. Da ako nešto hoće moraće bogami da zavrne rukave. I da se doooobrano oznoji. Oni male bitke su zdrave. Ali bitke sa samim sobom.  Ne sa vetrenjačama, ne sa drugima, ne bitke u prazno, ne bojevi gde sem bespovratno izgubljene enrgije i vremena ne dobiješ ništa. Da je na kraju dana bitan miran san i spokoj. Da je ključno biti dobar čovek. Biti dobar prema svakom. Kako sam jednom pročitala negde "vaspitan sam da se ophodim isto i prema domaru i prema direktoru." E to. Biti esencijalno dobar, bez razloga i povoda. Jer dobrota do srži je luksuz koji retko ko danas može sebi da priušti. Dobrota uz potpunu svesnost o vlastitoj vrenosti i spremnost da se zauzmeš za sebe, svoje stavove i uverenja je bingo. 

Jako je bitno da ono dete u tebi nikad, nikad, potpuno ne odraste. Raduj se mali stvarima, raduj se kao ludak. (Kao mama kad okiti jelku.) Uživaj u svemu.(kao mama u jakoj, crnoj, jutarnjoj kafi). Voli.

Ja sam tu da te  poguram kad zastaneš, da protresem da posustaneš i posumnjaš. Da podsetim kad zaboraviš. Da spremim, dočekam, ušuškam i poljubim. 

Volim te, 

tvoja mama.