Opet, ko sam ja?

 "Ko si ti kad se skinu sve uloge" je pitanje koje dugo potavljam sebi. Ja sam sada majka, ćerka, sestra, prijatelj, filolog... I nisam ništa od toga.

Došla sam iznenada i neočekivano, otprilike isto onako kako je i moja Gala (well done karma, well done). Znači, otpočetka neko ko zna kako da vam zabiberi čorbu i pomrsi konce, ali nenamerno i naivno, slatko, čisto i dečiji. Pomalo nespretna, stidljiva i nimalo svesna svega što jesam i mogu, nekako sam uspevala  da bez ozbiljnijih povreda izlazim iz mlevilice života. Često sam zbog nekih nesrećnih ljudi imala osećaj da je bolje da stojim po strani, da ćutim i tiho maštam. Maštam neko drugo vreme, boje ljude i srećniju mene. To sklanjanje u stranu rodilo je u meni vuka samotnjaka. Onog koji se sklanja od mase i gužve, bira pusta mesta i prazne pećine. Dok sam s jedne strane imala ranjenu Sašku koju je valjalo previjati i gladiti, primetila sam onog vuka samotnjaka u sebi. Bio je veliki, lep, jak i  sposoban ali gladan i iscrpljen. Ležao je umorno i uzaludno pokušavao da skrene pažnju na sebe.. Siva, sjajna dlaka, krupne šape i veliki očnjaci samo su delimično otkrivali njegov potencijal, ono što bi mogao da bude kad bih mu povremeno davala nešto hrane. Polako sam dizala  na noge onog koji je jedno sa svim mojim najvećim potencijalima, snagama, umećima, veštinama, hrabrostima, onoga koji je jedno sa mojom najboljom verzijom.  Sa svim mojim snovima, sa svim što želim.

Zapomagao je, a sve što je trebalo jeste da mu gasim glad.. Da je gasim svojom srećom, osveštenjima ko sam, šta sam i koliko mogu, spoznajom da nisam ono što drugi misle, kažu ili žele da jesam.

Što sam ga češće hranila, brže je rastao. Kad je stao na noge, od onog samotnjaka nije mnogo šta ostalo... U tom trenutku videh nešto drugo. Videh alfa vuka, vuka u svoj svojoj snazi. Prišao mi je i spusto glavu, jer treba da se zna.. Moćan si, jak i opasan, ali sam ja glavna. Pušten si i vezan na moj znak.  Ideš onoliko daleko koliko ja kažem. Trebaš mi, ali ne da vodiš, nego da pratiš, da si tu kad zatreba ali pod mojom kontrolom, da ne zavladaš, nego pomažeš. Da nisi upadljiv ali da te imam, da idemo ruku pod ruku, zajedno.

Dok koračamo tako ne mogu da se ne zapitam...

Opet, ko sam ja..

Shvatam, ja sam divan paradoks svega što mi se desilo. Ja sam i ranjena košuta ali i alfa mužijak vučjeg čopora. Orbitiram između onoga što mi se dešavalo, onoga što nisam želela i onog što sam htela. Između svih usuda i blagoslova. Između onoga što mi je priroda dala i onoga što sam sama stvorila. Praštam i volim i pamtim i znam. Vladam ali se i pokoravam. Presuđujem i saosećam. Borim se i učim. Otkrivam, shvatam, primenjujem, padam i nastavljam. Transofrmišem se po potrebi i u odnosu na okolnosti. Ako je potrebno biću oluja u ženi, razorna i nezaustavljiva, ali ću kad se taj uragan utiša da izađem JA, krvava i uplakana, skrhana i slaba i trebaće mi rame i sklonište, da otugujem i otplatim svu snagu koju sam morala da imam. I da skupim novu. Ali neću da stajem ili stagniram. Dokle god bude puta biće i mene na njemu, da idem, trčim, hramljem ili letim. Da se transforimišem iz oblika u oblik i da nikad ne zaboravim ko sam na početku bila. Da ljubim svoje rane i nedostatke. Da grlim svoje promašaje i neuspehe.. Da spajam polomljeno, ocepljeno i razdvojeno. Da se ušivam i krpim. Da se rodim, umrem i ponovo rodim. Da svetlim i osvetljavm. Da svesvno dišem i postojim, dok koračama, rame uz rame, korak po korak, sa svojim divljim i pripitomljenim vukom, ličnim totemom.