Nema poruka mog oca

Znate li za one scene iz detinjstva koje jedva da pamtite, jedva da vam preživljavaju u sećanju , rasparčani u milion sitnih fragmenata? Ta sećanja, stara, izbledala, maglovita i prašnjava jedva opstaju u važem mozgu ali iz nekog razloga nikada potpuno ne iščeznu. Zašto? Ako se niste pitali, ja jesam, i evo mog zaključka. Ta sećanja stoje tu rascepkana i nejasna, ali pouka koju sa sobom nose je kristalno jasna i nadasve značajna. 

Pouka koju ta sećanja nose je ona koja nam u mnogome oblikuje dalji život, koliko god da besmisleni zvuči. To su ona sećanja koja daju neke od najvažnijih lekcija u životu. Ti isečci iz prošlosti  nas oblikuju kao ljude. 

Nekad su bolna, tmurna, teška, pa i gorka. Takve uspomene služe kao opomena - kako da se nikad ne ponašamo i šta nikad da ne postanemo. A nekada su, kao u slučuju o koje želim da pišem, satkana od stopostotne dobrote, od čiste ljubavi i saosećanja. Tad su zvezde vodilje i podsetnik na ono ka čemu težimo.

 Na moju nesreću, nikad se nisam dobro orjentisala ni u prostoru ni u vremenu, zato često u razgovoru znam da kažem "preneki dan", a đavo bi ga znao jel su u pitanju dani ili meseci. Ovo o čemu hoću da pišem ne mogu vremenski da situiram... Znam da sam bila mala, dovoljno mala da sećanje na nekim mestima bledi, ali dovoljna svesna da zapamtim i zauvek pamtim. 

U kolima smo mama, tata, sestra i ja. Vozili smo se nekom široko ulicom (to je sve što od, naprimer, šestogodišnje Saške kao orjentir možete da dobijete), sećam se gustog saobraćaja i iznenadnog kočenja. Kako sam bila mala to neočekivano kočenje me je zbunilo pa sam morala da svoju sićušnu, ali izutno radoznalu, glavu promuljim izmedju prednjih sedišta. "Mama, zašto smo ovde stali?", pitah i ako sam pokušavala istežući vrat do krajnjih granica, da saznam i sama. "Ne znam, evo baš gledam, tata ništa nije rekao...."  Ovaj, miteriozan odgovor raspalio je nikad potpuno ugašeni plamen dečije znatiželje te se popeh se na sedišta i pogedah sa desnog prozora. Ono što sam tad videla, ostalo mi je urezano do današnjeg dana. Sa prozorskog okna gledam svog oca, kako poluživog, ranjenog vrapca sklanja sa puta na trotoar. Vrapca koji se ko zna koliko pre nas koprcao na kolovozu. Vrapca kojeg je neko pre nas zgazio i otišao.

 Ćutke je stao, pomerio povredjenu pticu na trotoar, ušao u automobil i nastavio dalje. Nikad nismo spomenuli to, nikad pričali o tome.

Pitate se gde je poenta? Evo je.

 Da li je tom vrapcu bilo pomoći - najverovatnije nije. Da li mu je tatin gest značajnije promenio sudbinu - nažalost mislim da ne. Da li je tata dao najbolje od sebe u datom trenutku nikad ne saznavši kakvu mi je lekciju poklonio - zasigurno da. Možda nije promenio ishod, mozda nije sprečio da taj vrapčić nedugo posle pomeranja završi kao hrana uličnoj mački, ali dao je svoj doprinos, dao je sasvim dovoljno. Dao je primer da, iako tvoje malo ne menja nužno kajnji rezultat - učini to. Iako ne menjaš epilog - činjenica da delaš vrišti da se ne miriš sa trenutnim situacijom. Znate priču o dve ptice koje su gledale požar u šumi? Jedna od njih je u sićšnom kljunu donela kap vode i ispustila je iznad požara. Druga ptica  je upitala: "Zašto si to uradila kad jedna kap vode neće promeniti ništa?" 

Prva ptica odgovara: "Neće promeniti ništa, ali hoću da se zna na čijoj sam strani bila." 

E to je tatin potez. Možda nije spasio vrapca, a sasvim sigurno nije sprečio da nijedan vrabac više ne strada ali mi je pokazao da saosećanje, dobrota i humanost ne znače  uvek, obavezan hepi end, ali jesu sami po sebi pobeda. Isto tako mi je pokazao da možeš biti dobar u tišini, bez halabuke i glasnih ovacija - kad si dobar čovek, dobar si pri svakom koraku, u svakom gestu u svakoj svojoj pori. I to se vidi. I to se oseti, pamti i ne zaboravlja.. To uči i oblikije. To opominje i podseća. To te izgradjuje. To je plodonosno na milion načina.

Tata, kad si mislio da ne gledam - GLEDALA SAM. I hvala za svaku ćutke prenešenu pouku, za svaku nemu lekciju i za svaki doprinos onome što jesam sada. Hvala za sve ono što sam videla "onda kad si mislio da ne gledam".