Baždarena na sreću

Dragi dnevniče..

Igrom nekih čudnih "slučajnosti" ( a ti dobro znaš da ja u njih me verujem), nečijom nesmotrenošću, lošom procenom ili neodgovornošću, nevidljivim prsti sudbine urediše ono za šta već dugo nisam imala hrabrosti. Nisam imala smelosti da usporim, da predahnem, da "džabolebarim", da se smirim, okrenem sebi, zavirim u sebe, oslušnem se. Jel me plašilo ono što sam u toj tišini mogla da čujem? O, nemaš pojma koliko. Iz straha, nesigurnosti i ko zna čega još, nisam radila ono  što sam htela, te je to morao neko drugi. I uradio je. Nek to bude Bog, svemir, univerzum, sudbina u šta god da verujete. Već je 20ak dana kako nam je ograničeno ono najvrednije - sloboda. Zahvaljujem svake sekunde da je uzrok tome virus, a ne nešto mnogo ozbiljnije. Ono što se još desilo, pored toga da mesim i spremam ko mahnita,  jeste da se zaljubih. Onako ludački i doživotno. Zaljubih se u život. Zaljubih se u proleće, u cvrkut ptica, u pogled sa mog prozora, u maslačke, u svo ono cveće u dvorištu kojem ne znam ime, zaljubih se u kafu na terasi, zaljubih se Galino trčkaranje, zaljubih se u interne šale moje porodice, u zajedničko gledanje  starih filmova, zaljubih se u pranje sudova (Saška, ako si oteta trepni dvaput😂) zaljubih se u vreme koje provodimo zajedno, nas petoro, dok iz rerne mirišu rafaelo kocke, a napolju pada aprilski sneg. Da, juče doživeh i to... Dok sam čekala da korica kolača bude ispečena bacih pogled iz kuhinje na dnevnu sobu.. Na ćerku, na mog oca, majku, sestru, što će reći na jednog deku, baku i tetku.. Gledam ih dok se smeju, dok animiraju Galu, gledam ih dok plaču od smeha jer Gala pokušava da bude interesantna i to joj tako dobro ide.. Gledam ih tako moje, žive, zdrave, srećne i shvatih - ništa mi više ne treba  ja sam baždarena na sreću! Ja sam i sve ove godine rasla uz čistu ljubav, uz smeh do suza, uz bezrezervnu podršku. Rasla uz poljubac ujutru kad tata i mama podju na posao. Ja ne umem i ne želim da funkcionišem drugačije. Ljubav ne treba razlog, ljubav je uvek tu. U svakom milimetru ovog života, u svemu, samo ukolilo umete da je prepoznate, ukoliko umete da je vidite. Meni je trebao ovaj šamar života ne bih li progledala, ne bih li se osvestila i podsetila, i neka mi je taj šamar došao... Da, sreća i ljubav su moje prirodna stanja i tek tad sam svoja, a za njih ne treba ništa specijalno, sem par minuta tišine i mira, tek par minuta da zavirite u svoju bit i shvatite suštinu koja je skoro bez izuzetaka uvek kristalno jasna - ni za sreću ni za ljubav vam ne treba ni jedan jedini razlog , a imate ih milion.... 🌻