Ko u bajke veruje, taj bajke i stvara 🧚🏽‍♀️

U vrtiću sam naučila možda jednu od tri najbitnije stvari u životu i to kroz pesmu koja kaže "na kraju svih krajeva uvek je jedan novi početak.." I odaaaaavno više krajeve ne doživljavam kao svršetak, stoga to što 2019. polako spušta klapu za mene ne znači da se ona završava, nego da 2020. počinje. Biram kako percipiram. Međutim, svakako, uvek se, religiozno,e osvrnem na sve minulo.
 U 2019.sam gledala Galu kako raste, kako se volšebno od polućelave bebe transformiše u devojčurka koji mi krade karmine i parfeme. Zajedno smo rasle. Ja sam se iz *mogu ja sve*  mame preobražavala u manje idealnu, a više realnu mamu.. Plakala sam u trenucima kad dvadeset i dve započete stvari, sasvim očekivano, nisu bile pod mojom kontrolom. I shvatila da je fejlovanje - okej. Okej, ne mogu sve što sam zacrtala, ali mogu da je volim najviše na svetu, i ta činjenica briše svaki majčinski kiks. Volim je više od sebe i sve mi se prašta, jel da?Nosila sam je često. I onda kad sam želela iako nisam morala i onda kad zbog temepratura i celonoćnog povraćanja nije htela da zaspi nigde sem u mom naručju. Jer život sa bebom ne miriše samo na lenor i čokolino. Nosila sam je i kad nisam osećala ruke od umora, jee biće dana kad više neću moći. Ove godine se desilo ono što mi je, posle uloge majke, najbitnije. Septembra sam dala poslednji ispit. Odgovarala sam prva, izašla sa indexom koji teži 54 položena ispita.. Uzela sam kafu, sela ispred fakulteta i plakala.  Da me pitate zašto - pojma nisam imala, jer sam u tom trenutku sasvim sigurno bila najsrećnija osoba na svetu. Međutim prokleto mnogo mi se plakalo. Rekoh već da Galu, najčešće, nisam isuštala iz ruke..U te iste ruke uzela sam diplomu.  Taj 3.oktobar je bio epilog svih mojih izazova. Uspela sam. I tom rečenicom bih mogla da  opišem čitavu 2019.

Uspela sam da se deidealizujem, jer ne, ipak nisam superžena. Uspela sam da sebe kao takvu još više prigrlim. Uspela sam da napravim selekcijeu u životu. Uspela sam da se usavršavam. Uspela sam da se ne plašim da sednem u automobil. Uspela sam da vozim aktivnije. Uspela sam da pijem više vode. Uspela sam da po prvi put odbrusim onoj ženi u redu. I arogantnoj doktorki na pedijatriji. Uspela sam da me posle toga ne grize savest. (možda su ovo mali koraci za čoveka ali su kiiiilometarski za Sašku. 😉 ) Uspela sam da volim još jače. Uspela sam da razumem malo više. Uspela sam da se uvučem u stare farmerke. Jer je život satkan i od stvari koje te bace na teme i od onih koje te izmame smešak u prolazu. I  obe su podjednako važne. Uspela sam da stvaram svoji bajku, u kojoj, iako nisam plave krvi, ipak imam svoju, ličnu princezu, jer ko u bajke veruje, taj bajke i stvara... 🧚🏽‍♀️