Koliko jasno sebe vidite na vrhu?

Često se podvlačenje postignutog izjednačava sa egocentričnošću i samohvalom. Istina je da uspesi i pohvale daleko veći odjek imaju puštene iz usta nekog drugog, ali radi održavanja samosvesnosti o tome ko smo i koliko možemo, valjano je da povremeno, tek onako, potapšemo sebe po ramenu. Da uz koju lepu reč sami sebe podsetimo odakle smo krenuli, a gde smo sada. Nije dobra nijedna krajnost, te ako bi nam moto "hvalite me usta moja" postao stil života ne znam u koliko dobrom pravcu bismo otišli. Nema ničeg lošeg u rečima "svaka čast, čoveče!", još manje ako to kažete sami sebi i ako tom prilikom osetite trnce od temena do pete, ni ako biste u tom momentu vrištali svetu sve šta ste postigli, urlali na glas kako ste demantovali milione drugih snagom svoje volje i radom. Pritom, sve to je u mnogome spektakularnije ako biste medju svim tim glasnim pohvalama upućenim samom sebi, nekom iz gomile šapnuli, "možeš i ti, znaš ni na mene se nije mnogo njih kladilo...i od mene je mnogo njih diglo ruke. Ni moje prognoze nisu bile najoptimističnije ali su zaborvili da jedini ja mogu i da vedrim i da oblačim. A možeš i ti."

Da se  sada upisujem u spomenar  znam šta bih napisala u rubrici u slobodno vreme - u slobodno vreme volim da rušim tabue i predrasude.  Da iz zdravog inata razbucam sva ona predskazanja drugih koja mi se ne dopadaju  jer ne, nećemo onako kako vi mislite i kako je logično, onako ćemo kako ja kažem. I želim. A ako je neko uvek i bezrezervno na mojoj strani, to je moja u biti usadjena tvrdoglavost. Moja čvrsta i nepokolebljiva rešenost, da mogu apsolutno sve što zamislim uz proporcionalno onoliko uloženog truda kolika je fantastičnost zamišljenog.

I dok stojim na cilju ne zaboravljam put kojim sam išla. Težak je i blatnjav i klizav i trnovit, ali je lep. I bila sam uglavnom sama premda sam povremenom sretala ljude. Neki su bili blagoslovi, neki lekcije. Neki su bili provera, neki potvrda. Da mogu i umem. Da znam i moram. I da sam blizu.
Gledam na put ne bih li srela još nekog putnika sličnog meni, ne bih li mu rekla: "Ja ne mogu da predjem taj put umesto tebe..mada i ne bih morala jer zasigurno možeš sam. Idi i ne staj jer nema opcije da ne uspeš, nema načina da kiksneš, sem svesnom abdikacijom. Zato ne odustaj."
Ako nemate nikog da vam bude pružena ruka, to sam ja. Do vas je jedino da odgovorite, koliko jasno sebe vidite na vrhu?