Savršeno nesavršene

I pre Gale sam najbolje funkcionisala onda kad sam uredno imala najviše obaveza, a najmanje vremena na raspolaganju. Volela sam izazove i najmotivisanija bila onda kad se broj tih obaveza i rok za izvršenje istih graničio sa iracionalnim. U takvim situacijama nikad nisam omanula, jer sam, shvativši ozbiljnost sutuacije, konstantno davala 105% sebe. Da bila sam kampanjac, ali sam bila prokleto dobra u tome. Cena je bila malo više, ne tako potrebnog, stresa i dosta neprospavanih noći. I to je bio moj izbor. Kad sam počela da se zovem mamom izbora više nije bilo, isti taj stil života od ranije sad je postao neminovnost. Beba, fax, posao, kuća i ja.  I isprva sam plivala sasvim dobro, čak i više od toga, neskormno bih rekla. Medjutim kako je vreme odmicalo, a mi kao bića od krvi i mesa, potrošni i sa rokom trajanja, motivisanosti je bilo sve manje, obrnuto proporcionalno veličini mojih podočnjaka. Odjednom se nisam više budila pre Gale, nisam skakala i jedva čekala da pijem prvu jutarnju kafu dok ona gleda crtaće. Sve više sam zabušavala tražeći od bake i deke pomoć dok ja dremnem još 5 (čitaj  45) minuta. Sve teže sam postizala sve ono što bih isplanirala. Uveče bih pravila planove za ujutru, a ujutru bih te iste planove odlagala za noć kad Gala zaspi. Začarani krug. Hvatala sam sebe kako bih najradije pobegla iz svije kože, bar na 2 minuta. Onda sam shvatila, kad mi se umire - treba da umrem. Bilo na minut, 10, 15 ili 2 sata (ukoliko imate nekog ko će tada da prruzme vaše obaveze). Jer je u redu da nekih dana budemo nemajke. U redu je da ništa ne radimo jer nam se ne radi. Jer nam se ne da. Sasvim je okej da nekih dana ne stignemo ništa od isplaniranog. Znate zašto? Jer majke godišnji odmor nemaju. Nikada. Jer nismo prestale da brinemo o još jednom čudu od trenutka kad smo saznale da smo trudne. Jer se pošteno nismo naspavale od njihovog rodjenja. Jer verovatno više nikad nećemo da budemo spokojne kao pre njih. Jer sve to ostavlja veličanstvene ali ozbiljne posledice. Ponoviću da smo sa rokom trajanja i da je restartovanje nužno. Nije luksuz niti razmaženost. To je neophodnost. Takve, restartovane, smo na kraju krajrva, bolje njima.  A kad legnemo najbitniji su oni, ne komšija, ne rodbina, ne svi oni ljudi koji bi da vas uče i koji znaju bolje od vas.
Živeli svi umori ovoga sveta. Svi trenuci kada mislimo da od bolova ne možemo više ništa, jer je taj bol podsetnik da smo pre toga učinile i postigle toliko mnogo.
 Živele sve nesavršene mame, jer znam u čijim očima mi nikad, nijednu manu nemamo..