Godinu dana si tu

Devojčice moja,

Ne znam kako da počnem, a da ne umanjim vrednost napisanig.. Osećam pritisak zbog toga,  plašim se ponavljanja i izlišnosti te ću pisati dušom, ona nikad ne omane..
Za početak, volim te, mila. Volim te toliko da ne umem ni da objasnim kako valja. Volim te do kostiju, volim te bezrezervno i bezuslovno, toliko da mi pri pokušaju da opišem taj osećaj već pogled magli.. Zbog toga ti i pišem, jer da ovo moram da ti govorim kod druge reči bih već klekla i plakala kao kiša... Moram mnogo toga da ti priznam, snago moja. 

Nije lako, mada mi niko nije rekao da će biti. Kako mi rasteš sve više shvatam šta mi se desilo, sve više shvatam šta znači to što si mi se desila ti. Svakim danom si samostalnija, a svakim danom ti, ipak, više trebam. Zvuči paradokslano, ali to je i majčinstvo u suštini. Plakanje i smejanje u isto vreme. Strah i spokojnost. Bol i sreća. Trenutno znaš da kažeš jedino mama, poprilično nespretno hodaš i majstorski praviš haos ali si neverovatna. U želji da me maziš najčešće me više ogrebeš ili počupaš, ali ne boli, štaviše, ništa čistije nisam osetila..
Godinu dana si tu.

Eto toliko je prošlo od onog dana kad sam sasvim neopterećeno pošla na rutinski pregled, a dva sata kasnije tebe držala na grudima. Bože koliko si bila lepa.. I Bože koliko mi se plakalo.. A nisam mogla.
Rasteš mi tu, vidim te, ali nisam potpuno svesna toga. Hvatam sebe kako često kažem da imam bebu, a lažem, jer nemam. Nisi više beba, devojčice moja. I nisam najsrećnija zbog činjenice da je to vreme prošlo.. Fali mi da mi staneš na jednu ruku, da mogu duže da te nosim ali isto to vreme još nikog nije čekalo, pa neće ni nas, zato..
Dok smo tu, dok te imam, dok me imaš, obećavam da ću ovu dužnost obavljati sa zadovoljstvom. Da ću davati 105% sebe. Da ću biti tvoj štit i tvoje sklonište. Da ću ti od života praviti bajku jer si je ti stvorila meni. I hvala ti za godinu dana beskrajne sreće, za milion neopisivih momenata, za prve korake, za prvo mama, za svako buđenje noću, za svaku dilemu jesam li te dostojna, za svaki argument koji mi daješ da jesam... za čeličnu snagu, za sve one ranjivosti kojima sam privilegovana, za osećaj superiornosti, za definiciju najčistije ljubavi..
Moja dušo, moja snago, moj putokaze, moj blagoslove, moja inspiracijo, moje nadahnuće, moja nagrado..
Krunisala bih te ovako u nedogled ali ne bi imalo smisla, ostaje mi jedino da privodeći ovaj omaž kraju  pitam tebe, jesam li radila prave stvari, jesam li opravdala tvoje poverenje, jesam li, na kraju, bila dobra majka?
Dok čekam odgovor,
Nikad srećnija,

Tvoja mama. ❤