C'est la vie

Najlepša stvar na svetu jeste biti dokaz drugima da je moguće. Dokaz da je izvodljivo. Ja sam pre 11 meseci obećala sebi da ću to ciljano biti svojoj ćerci.

Često me pitaju kako uspevam i postižem. Odakle mi snage? Jel postoji tajna? Pričala sam da nekog i recepta i tajne nema.. Da tako nešto ne postoji.. Razmislila sam bolje i shvatila da postoji. 

Jel znate onu da se u bitku ne ide na osnovu toga koliko je jak protivnik nego koliko je velika svetinja koju branite?  E to vam je to. Čitava filozofija. Nikad nisam mislila o tome kakvi će vetrovi da me šibaju. Mislila sam samo na to kakvu to amajliju imam iza svojih leđa. Kakvu amajliju branim od tih vetrova. Dok se ja probijam kroz oluju jedino mi je bilo bitno koliku svetinju štitim. Dok je njoj dobro meni rane ne krvare. Dok je ona sigurna, nije bitno što se koplja lome na meni. Dok ona to ne oseća - ni mene ne boli. Dok me ona drži za ruku apsolutno je nebitno kakvo trnje gazim. Ni da li sam bosa. Rušila sam konvnecije i išla glavom kroz zid. Demolirala se milion puta. Rastavljala se u hiljadu delića. Pa se sakupljala. Sama. Umrla sam - pa se rodila. Ali niko vam nije ni obećao da će biti lako i jednostavno.. Jer c'est la vie. 

Jednom sam na koži osetila kako je kad drugi upravljaju tvojim zivotom. I nije mi se dopalo, pa sam rekla - nikad više. Ja sam svoj sudija. Ja sam i optužena i onaj koji tuži. Mogu da budem i dželat ali i pomilovanje.. Ja sam ta koja pritiska restart.

Bila sam spremna na sve, ali nisam razmišljala šta to sve nosi sa sobom. Nisam se plašila unapred, jer sam rodivš Galu potpisala pakt sa životom u kojem ja imam samo jednu jedinu obavezu - dok dišem da budem vučica. Nema kompromisa. Nema dogovora ili pregovora. Ili ćeš da preživiš sve ili naprosto nećeš... A život je lep. I bila bi šteta da se ne preživi.