Inat kao saveznik
Svako ko me poznaje od detinjstva zna da sam oduvek svojeglava. Kad kažem svojeglava - trudim se da budem kulturna. Jer je to eufemizam za ono što sam kao dete bila. Večiti inadžija, kontraš i najtvrdoglavije dete na svetu. Oduvek sam osećala u sebi onu želju za isterivanjem voje pa makar i na svoju štetu.
Nimalo pohvalno. Štaviše, rekla bih da je bilo na granici sa samodestrukcijom. U najvećem broju slučajeva od tog inata i tvrdoglavosti ostajao mi je samo gorak ukus u ustima i osećaj promašenosti u stomaku. Znači - ništa dobro. Ali ja sam iz nekog razloga tu osobinu volela. Nisam se ni trudila da je menjam, još manje da je se rešim. Sada znam i zašto. Odrastanjem, ponos i ego sam stavljala češće u stranu. Ali ona urođena tvrdoglavost i prvobitni inat je bio tu, samo sada pod mojom kontrolom. Zadržala sam ga jer je toliko snažan ukoliko se koristi na pravi način. Naučila sam da ga kanališem. Usmerivala sam ga na svoje ciljeve. Tad je počeo da daje prave rezultate. Umesto gorepomenutih osećaja gorčine i promašenosti, sada sve češće imam osećaj moći. Neustrašivosti. Ne mislim da mogu apsolutno sve, ali znam da mogu sve što zaista želim. Motivisanija sam dodatno otkako sam mama. Jer znam zbog koga i za koga radim. I nije da nikad ne padam, od krvi sam i mesa, još uvek.. Znači da ustajem posle pada. I volim padove, stvarno ih volim, jer mi od njih nema bolje potvrde koliko sam snažna. Inat koristim kao pokretač, da bih dokazala sebi ko sam.. Da bih pokazala drugima da samo ja imam kontrolu nad svojim životom. Inat je u biti jako komplikovana stvar. Može biti i mač sa, ne dve, nego 22 oštrice. Zato ga držim na povocu. Puštam ga samo u slučajevima gde mi služi i gde je produktivan. On je dobar sluga, ali zao gospodar, zato nikad ne dam da me obuzme potpuno. Balans je ključ svega, a u poslesnjih par godina ja sam kraljica balansiranja. Nema odustajanja, posustajanja, zastajkivanja i stagniranja. Samo napred, ma koliko god da sporo idem. Bitno je da idem. Imam viziju, 2 zdrave ruke, volju, inat.. I jednu malu koja računa na mene.
Nimalo pohvalno. Štaviše, rekla bih da je bilo na granici sa samodestrukcijom. U najvećem broju slučajeva od tog inata i tvrdoglavosti ostajao mi je samo gorak ukus u ustima i osećaj promašenosti u stomaku. Znači - ništa dobro. Ali ja sam iz nekog razloga tu osobinu volela. Nisam se ni trudila da je menjam, još manje da je se rešim. Sada znam i zašto. Odrastanjem, ponos i ego sam stavljala češće u stranu. Ali ona urođena tvrdoglavost i prvobitni inat je bio tu, samo sada pod mojom kontrolom. Zadržala sam ga jer je toliko snažan ukoliko se koristi na pravi način. Naučila sam da ga kanališem. Usmerivala sam ga na svoje ciljeve. Tad je počeo da daje prave rezultate. Umesto gorepomenutih osećaja gorčine i promašenosti, sada sve češće imam osećaj moći. Neustrašivosti. Ne mislim da mogu apsolutno sve, ali znam da mogu sve što zaista želim. Motivisanija sam dodatno otkako sam mama. Jer znam zbog koga i za koga radim. I nije da nikad ne padam, od krvi sam i mesa, još uvek.. Znači da ustajem posle pada. I volim padove, stvarno ih volim, jer mi od njih nema bolje potvrde koliko sam snažna. Inat koristim kao pokretač, da bih dokazala sebi ko sam.. Da bih pokazala drugima da samo ja imam kontrolu nad svojim životom. Inat je u biti jako komplikovana stvar. Može biti i mač sa, ne dve, nego 22 oštrice. Zato ga držim na povocu. Puštam ga samo u slučajevima gde mi služi i gde je produktivan. On je dobar sluga, ali zao gospodar, zato nikad ne dam da me obuzme potpuno. Balans je ključ svega, a u poslesnjih par godina ja sam kraljica balansiranja. Nema odustajanja, posustajanja, zastajkivanja i stagniranja. Samo napred, ma koliko god da sporo idem. Bitno je da idem. Imam viziju, 2 zdrave ruke, volju, inat.. I jednu malu koja računa na mene.
Коментари
Постави коментар