Buđenje

Da li buđenje boli? Ako boli, koliko traje taj bol? I je l' je moguće preživeti? -Zavisi. To je jedino pravilo. Sve zavisi samo od vas. Jedino što sa sigurnošću mogu da vam kažem jeste da nije lako. Živimo 20/30/60 godina na jedan način. Odjednom vam neko kaže da je bitno kako se osećate. Da je to najbitnije. DA NIKOM NISTE DUŽNI. Ustvari jeste, ali samo sebi. Dužni ste da budete srećni. Niste dužni roditeljima, okolini, prijateljima, rodbini.... I niko, ama baš NIKO vama ništa ne duguje. Ako ste roditelji morate da shvatite da vam ni deca ništa ne duguju. I niko vam ništa ne radi, sve radite sami sebi. Kako? Primera radi, ako vam neko iz vaše okoline ne prija, guši i usporava vas, ako vas druženje sa takvom osobom ne ispunjava, a vi i dalje nastavljate sa tim toksičnim odnosom, ko je kriv? Ta osoba ili vi? Imate pravo 3 puta da pogađate. Samo i isključivo vi, zato što to dozvoljavate. Neka vam učtivost i vaspitanje ne bude izgovor za bilo šta što trpite. Ako nemate snage ili hrabrosti da stanete tome na put, vi ste krivi. Ne čini vas boljom osobom to što trpite, u biti, čini vas NESREĆNOM, NEZADOVOLJNOM I NEISPUNJENOM. Vaspitavani smo da trpimo, jer na šta liči boriti se za sebe? Sasvim je u redu paziti da drugog ne povredite, sasvim je u redu da mislite na druge, ali ako rešite da mislite na sebe, e to je već problem. To je čista sebičnost. Nema većeg egocentrika od osobe koja je rešila da sebe stavi na prvo mesto. Opet bih spomenula balans, jer gaženje preko leševa zarad ličnog cilja nije rešenje, niti će ikada biti. Imati meru i samo imati meru, uvek i zauvek jer, podsećanja radi, ko je s vama na kraju dana? Ko vam plaća račune, ko plače sa vama kad svi legnu, ko ostaje pored vas kad se dan ugasi, kad čujete tišinu? Samo vi. Na koga možete UVEK da računate? Samo na SEBE. Ne, nije egocentrično, nije ni najmanje. Svako može da ode od vas, VI SEBI ostajete .Ne kažem da ste sebi dovoljni. Ljudi smo, socijalna smo bića. Ja lično ne bih mogla da zamislim život bez svoje porodice, i mojih najbližih prijatelja. Ne mogu da zamislim, ali znam da bih morala da živim i kad njih ne bi bilo. Mogla bih, ali sa njima mi  je lepše. To je poenta. Držite se ljudi koji vam prijaju. Koji izvlače najbolje iz vas. Da, nekad NEŠTO mora da se istrpi. Opet zvuči paradokslano, ali verovali ili ne, i neko nekad trpi nas. Istrpeti nešto ukoliko znate da vas to vodi ka nečem boljem. Istrpeti radi nekog višeg cilja ili većeg dobra. Istrpeti ponekad, ne uvek.
 Nm, lllllllllllllllll. žžžđć - ako se pitate šta je ovo, Gala vam se javlja i šalje vam  pozdrave, dok mi se jednom rukom penje na glavu, a drugom rukom udara po lap topu. Eto, nije da mi prija da jednom rukom kucam, drugom držim nju, jednom nogom pridržavam lap top, dok se trudim da vam sve što pišem bude smisleno, a opet sa pola mozga razmišljam šta da joj spremam za večeru. Ne prija mi, ali znam da ona neće ovako zauvek, neće da bude beba još 20 godina..jednom će sve ovo da mi nedostaje i zato "trpim", a još kad se setim da neko moli Boga da ima ko da im skače po glavi...
Da se vratimo na buđenje. Buđenje nije ništa drugo nego osveštavanje, shvatanje kako život zapravo treba da izgleda. Život je mnogo lepši i bolji od onoga što nam drugi govore. Svet je mnogo svetlije mesto od onoga što nam serviraju mediji. Verujte u to, plivajte nizvodno. Nemamo drugi život, nemamo reprizu. Radujte se više, brinite manje, i da, lako je, potrebno je samo da odlučite. Da budete čvrsto rešeni. Mlake odluke ostaju na nivou želja, nikad realizovane. Kad uzmete život u svoje ruke, kad sebe proglasitete suverenim vladarom svog života, kreće bajka. Ja često ističem da je život upravo to, bajka, ali bajka u kojoj ja biram sve, i glavne likove i sporedne, i zaplete i rasplete. Shvatila sam da niko drugi ne radi ništa, da niko drugi nema tu moć i kontrolu.
 Ja sam rešila da na sve što mi se dešava gledam kao na čudo. I čvrsto sam rešena da to bude tako dokle god sam živa, jer ono što ja nisam spremna da pružim sebi sasvim sigurno neće niko drugi.