Razmažena - što da ne.

Iskrivljena percepcija stvarnosti, poljuljani sistemi vrednosti, neostvareni i duboko nesrećni ljudi, su jedne od velikih nesreća novog doba. Premda se od srca trudim da apsolutno svakog razumem, ne i opravdam, jedno  ipak ne shvatam. Zašto tuđji uspeh toliko boli? Zašto sreća..
Odakle uopšte nekom pravo da bude srećan? Ili da se, ne daj Bože, ogluši o norme sredine? I gde si ti pošao, bre, sa drugačijim mišljenjem? Ajde vraćaj se ovamo gde je većina... Idi tim putem gde je staza već utabana, sigurnije je. Ne razmišljaj mnogo i ne odskači od sredine. Nemoj, sramota je.. i trpi, trpi sve što ti se desi, jer to je jedino ispravno.
 Opet bih da pitam..
Zašto tuđa sreća truje? I zašto se to ne prašta? Čime vas ugrožava? Ili prokleto boli to što ta sreća stoji kao nezaobilazan podsetnik vaše nesreće? Jer vam drugi bez parodna pokazuju šta sve vi niste.. A šta biste voleli da jeste. A niste. U tom slučaju razumem. Ali opet nije do drugih, do vas je.
Meni su uvek uspešniji bili inspiracija, motivacija. Neiscrpna. Nikad se nisam ustezala da to i lično kažem. Prijaju mi takvi ljudi, volim da učim i "kradem zanat" od njih. Kad ih sretnem, zastanem i potapšem, pružim ruku ili čestitam. Bravo. Milion puta bravo za vizionarstvo, za suprostavljanje učmaloj konvencionalnosti, za hrabrost i odvažnost, za (prividno) plivanje uzvodno. Divim se i tuđoj drčnosti. Obožavam jasno NE! Iz tog NE vrišti postojanje ličnog stava, vrišti ljubav prema sebi. Dugo mi je trebalo da naučim da kažem NEĆU. Neću - svemu što mi se ne da. Svemu što me ne raduje. Svemu što me prevuše umara. Neću jer mi se može. Ili sam razmažena, kako god da je vama lakše... 😉