Пређи на главни садржај

Razmažena - što da ne.

Iskrivljena percepcija stvarnosti, poljuljani sistemi vrednosti, neostvareni i duboko nesrećni ljudi, su jedne od velikih nesreća novog doba. Premda se od srca trudim da apsolutno svakog razumem, ne i opravdam, jedno  ipak ne shvatam. Zašto tuđji uspeh toliko boli? Zašto sreća..
Odakle uopšte nekom pravo da bude srećan? Ili da se, ne daj Bože, ogluši o norme sredine? I gde si ti pošao, bre, sa drugačijim mišljenjem? Ajde vraćaj se ovamo gde je većina... Idi tim putem gde je staza već utabana, sigurnije je. Ne razmišljaj mnogo i ne odskači od sredine. Nemoj, sramota je.. i trpi, trpi sve što ti se desi, jer to je jedino ispravno.
 Opet bih da pitam..
Zašto tuđa sreća truje? I zašto se to ne prašta? Čime vas ugrožava? Ili prokleto boli to što ta sreća stoji kao nezaobilazan podsetnik vaše nesreće? Jer vam drugi bez parodna pokazuju šta sve vi niste.. A šta biste voleli da jeste. A niste. U tom slučaju razumem. Ali opet nije do drugih, do vas je.
Meni su uvek uspešniji bili inspiracija, motivacija. Neiscrpna. Nikad se nisam ustezala da to i lično kažem. Prijaju mi takvi ljudi, volim da učim i "kradem zanat" od njih. Kad ih sretnem, zastanem i potapšem, pružim ruku ili čestitam. Bravo. Milion puta bravo za vizionarstvo, za suprostavljanje učmaloj konvencionalnosti, za hrabrost i odvažnost, za (prividno) plivanje uzvodno. Divim se i tuđoj drčnosti. Obožavam jasno NE! Iz tog NE vrišti postojanje ličnog stava, vrišti ljubav prema sebi. Dugo mi je trebalo da naučim da kažem NEĆU. Neću - svemu što mi se ne da. Svemu što me ne raduje. Svemu što me prevuše umara. Neću jer mi se može. Ili sam razmažena, kako god da je vama lakše... 😉

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…