Пређи на главни садржај

Kome verujete?

Možda zvuči potpuno nebitno i zanemarljivo ali izuzetno je važno kom kroz život  verujete. Pritom ne mislim na vašu majku, ni oca, sestru, brata ili partnera. Svako od njih bi trebalo da vam želi dobro. I  potpuno je okej da im verujete. Ali ne morate uvek i bezuslovno. Postoji neko kom morate verovati. Bez izuzetaka. To ste vi. To je onaj glas koji čujete svako veče kad legnete i ugasite dan. Onaj koji vam uvek kaže "Možeš ti to."
Ljudi su skloni davanju mišljenja bez da su uopšte pitani za isto. Bez pardona. Koliko puta ste  čuli : "Glupa si. Smotana. Ružna. Nisi dovoljno dobra..." E sad, zamislite da svima poverujete. U dubini vas se javlja glas koji vam istovremeno šapuće "Ne slušaj, nije u pravu. Vrediš, stvoren/a si za velika dela. Vrediš. " I vi, u dubini duše, znate ko je u pravu. Ali kome poverujete u trenutku? Čije mišljenje usvajate? Naučno je dokazano da bi se neutralizovale posledice jedne kritike, moramo dobiti 5 pohvala. Toliko o težini kritike i pohvale u našoj svesti. Prednost nesvesmo dajemo negativnim stvarima. Mnogo sam radila da bih sebe i svoj "šapat" stavila ispred mišljenja drugih. Morala sam da poništim tooooliko programa iz prošlosti. Morala sam da oprostim svim ljudima koji su svesno ili nesvesno doprineli tome da se osećam  nesigurno, loše ili manje vrednom. Oprostila sam ljudima još od vrtića pa do onima iz moje trenutne okoline. Opraštam i dan danas. Opraštam jer sada znam da mi njihivo mišljenje ništa ne može. Ionako se uvek ispostavi da sam ja u pravu. I na kraju krajeva ko me bolje poznaje od sebe same? Ko je uvek bio tu? Ko je išo mojim cipelama, ko je probao moje patnje, ko je osetio sve moje strahove, ko se borio sa mojim avetima? Samo ja. Sasvim dovoljno da sebe stavim ispred svih. Sasvim dovoljno da svoju intuiciju pojačam, a da pritisnem mute za sve one za koje smatram da mi ne pomažu. Danas, posle 2 i po godine rada na sebi,  razumem svačije postupke. Znam da ljudi kritikuju i osuđuju iz dva razloga: iz straha
 ili zbog sopstvenog nezadovoljstva. I to je na kraju krajeva nihov problem.  Ja sam odlučila da slušam ono što mi služi. Da slušam onog kome verujem. Najveća potvrda na svetu, da radim baš onako kako treba, je činjenica da, ako me sutra već ne bude bilo,  bih potpuno spokojno mogla da konstatujem " Čoveče kakve sam dve poslednje, fenomenalne,  godine života imala!" Koliko vi takvih godina imate? 😉

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…