Пређи на главни садржај

Ja sam uvek tu

Skoro je osam meseci otkako živim život na način na koji želim.. Osam meseci kako sam ono što sam oduvek želela da budem. A sve je to jer imam tebe. Ne znam da li ću ikad moći da ti objasnim što si uradila.. Uspelo ti je ono što meni nije skoro 20 godina.. Uspelo ti je iz prve. Izvukla si iz mene sve ono što je tinjalo oduvek, ali nikad nije izbijalo na površinu. Moj način da ti kažem hvala biće to što ću uvek biti tu. Da me imaš.  Biću tu da te držim za ruku dok praviš prve nespretne korake. Biću tu dok sklapaš prve rečenice. Biću tu kad prvi put padneš, da te dignem i ljubnem da prođe. Biću tu kad prvi put pomisliš da život nije fer. Da ti pokažem da jeste. Biću tu kad dobiješ prvu temperaturu. Da ne spavam i da malo plačem. Kad sanjaš nešto ružno, tu sam da ti napravim mesto u mom krevetu. Kad prvi put dobiješ lošu ocenu, tu sam da ti kažem  da nije tako strašno. I da odemo na sladoled.  I onda kad misliš da ti više ne trebam. Biću tu. I onda kad posle svađe ne budeš htela da pričaš sa mnom , biću tu. I onda kad mi zalupiš vrata jer ti dosađujem... Ja sam tu.  I kad mi iz kaprica prvi put budeš rekla da me ne voliš - ja sam tu.... I čekam. Da ti prođu bubice, da izluduješ i dođeš... čekam i volim uvek isto - najviše ma svetu. Kad pomisliš da nema izlaza. Imaš mene da ga smislim i stvorim. Kad ti zafali mirna ruka, jedna reč ili tišina... Imaš mene. Tu sam.
 I kad jednog dana ti poželiš da odeš, kad iz našeg doma pođeš želeći da gradiš svoj, ja te puštam, ali sam tu. I kad budeš imala neku svoju Galu, kad ti budeš  nekome majka, ja sam ipak, još uvek, tu. Da mi dođeš, da mi se pohvališ, zagrliš ili isplačeš.. ja sam tu.
Pa i kad ti se, ljubavi moja, učini da me više nema. Ne brini.. Samo me ne vidiš. Ja sam uvek tu... ❤

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…