Пређи на главни садржај

Oduvek sam znala..

Znate kako kad postanete majka, odjednom svi sve znaju, svi su merodavni da vas komentarišu, dele savete i "ohrabruju". Skoro sam dobila jedan od komentara u stilu "uživaj sad dok možeš, videćeš kad odraste.." I znate šta? Jedva čekam! Sve što nas čeka očekujem sa ogromnim uzbuđenjem. I prvu reč, prve korake, prvi dan u vrtiću, prve ocene, prve simpatije... Apsolutno sve! Nikad se nisam bojala ničega što je u vezi sa njom. Kad sam saznala da sam trudna nestrpljivo sam čekala da taj stomak počne da se vidi. Pa da beba  počne sa mrdanjem... Uživala sam u svakom mesecu trudnoće, u svemu što mi ona nosi. Svaki od meseci je bio kao iz bajke. Nisam imala vrtoglavice, niti mučnine, gađenje, povećan apetit...
Tad su mi ljudi pričali da ću, kako trudnoća bude odmicala, mrzeti sebe, da ću biti otečena, da neću moći da stojim, da ću imate užasne bolove u kičmi.. ja im nisam verovala. Ne zato što sam mislila da lažu, iza svakog takvog komentara ja sam znala da stoji dobronameran savet koji opet počiva na ličnom iskustvu tih osoba, ali sam isto tako znala da sa mnom to neće biti slučaj. I nije bio. Nijedan deo tela mi nije bio natečen do samog kraja trudnoće. Bila sam potpuno sposobna za sve za šta sam bila i pre trudnoće. Ulazila sam u iste stvari tokom svih devet meseci. Nikakve bolove nisam osetila. Nijedne sekunde svoje trudnoće. A stomak, od kog su mi rekli da neću moći da vidim ni svoja stopala, jedva da je bio primetan i na dan porođaja... Ništa od njihovih predskazanja se nije ostvarilo. I znala sam da neće. Imala sam utisak da tu palčicu, koja raste u meni, znam jako dobro, da, iako je nisam videla, znam kakva joj je narav. Znala sam da će mi olakšati koliko god može. Olakšala mi je toliko da sam u nekim momentima  zaboravljala sa sam trudna.
Zatim sam, odmah posle porođaja, imala snagu za trčanje maratona. Tad su mi pričali da se smirim i tu istu snagu sakupljam za njena buđenja, grčeve, zubiće... Verovatno već pretpostavljate... Ja nisam osetila ni njene grčeve, ni zubiće, jer tog perioda jedva da je i bilo.
Oduvek je bilo baš onako kako sam mislila da će biti. Zato me sad ne plaši ni njeno prohodavanje, ni odrastanje, ni pubertet.
Kroz sve ćemo mi to lako, zajedno. Baš kao što smo i do sad...❤

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…