Oduvek sam znala..
Znate kako kad postanete majka, odjednom svi sve znaju, svi su merodavni da vas komentarišu, dele savete i "ohrabruju". Skoro sam dobila jedan od komentara u stilu "uživaj sad dok možeš, videćeš kad odraste.." I znate šta? Jedva čekam! Sve što nas čeka očekujem sa ogromnim uzbuđenjem. I prvu reč, prve korake, prvi dan u vrtiću, prve ocene, prve simpatije... Apsolutno sve! Nikad se nisam bojala ničega što je u vezi sa njom. Kad sam saznala da sam trudna nestrpljivo sam čekala da taj stomak počne da se vidi. Pa da beba počne sa mrdanjem... Uživala sam u svakom mesecu trudnoće, u svemu što mi ona nosi. Svaki od meseci je bio kao iz bajke. Nisam imala vrtoglavice, niti mučnine, gađenje, povećan apetit...
Tad su mi ljudi pričali da ću, kako trudnoća bude odmicala, mrzeti sebe, da ću biti otečena, da neću moći da stojim, da ću imate užasne bolove u kičmi.. ja im nisam verovala. Ne zato što sam mislila da lažu, iza svakog takvog komentara ja sam znala da stoji dobronameran savet koji opet počiva na ličnom iskustvu tih osoba, ali sam isto tako znala da sa mnom to neće biti slučaj. I nije bio. Nijedan deo tela mi nije bio natečen do samog kraja trudnoće. Bila sam potpuno sposobna za sve za šta sam bila i pre trudnoće. Ulazila sam u iste stvari tokom svih devet meseci. Nikakve bolove nisam osetila. Nijedne sekunde svoje trudnoće. A stomak, od kog su mi rekli da neću moći da vidim ni svoja stopala, jedva da je bio primetan i na dan porođaja... Ništa od njihovih predskazanja se nije ostvarilo. I znala sam da neće. Imala sam utisak da tu palčicu, koja raste u meni, znam jako dobro, da, iako je nisam videla, znam kakva joj je narav. Znala sam da će mi olakšati koliko god može. Olakšala mi je toliko da sam u nekim momentima zaboravljala sa sam trudna.
Zatim sam, odmah posle porođaja, imala snagu za trčanje maratona. Tad su mi pričali da se smirim i tu istu snagu sakupljam za njena buđenja, grčeve, zubiće... Verovatno već pretpostavljate... Ja nisam osetila ni njene grčeve, ni zubiće, jer tog perioda jedva da je i bilo.
Oduvek je bilo baš onako kako sam mislila da će biti. Zato me sad ne plaši ni njeno prohodavanje, ni odrastanje, ni pubertet.
Kroz sve ćemo mi to lako, zajedno. Baš kao što smo i do sad...❤
Tad su mi ljudi pričali da ću, kako trudnoća bude odmicala, mrzeti sebe, da ću biti otečena, da neću moći da stojim, da ću imate užasne bolove u kičmi.. ja im nisam verovala. Ne zato što sam mislila da lažu, iza svakog takvog komentara ja sam znala da stoji dobronameran savet koji opet počiva na ličnom iskustvu tih osoba, ali sam isto tako znala da sa mnom to neće biti slučaj. I nije bio. Nijedan deo tela mi nije bio natečen do samog kraja trudnoće. Bila sam potpuno sposobna za sve za šta sam bila i pre trudnoće. Ulazila sam u iste stvari tokom svih devet meseci. Nikakve bolove nisam osetila. Nijedne sekunde svoje trudnoće. A stomak, od kog su mi rekli da neću moći da vidim ni svoja stopala, jedva da je bio primetan i na dan porođaja... Ništa od njihovih predskazanja se nije ostvarilo. I znala sam da neće. Imala sam utisak da tu palčicu, koja raste u meni, znam jako dobro, da, iako je nisam videla, znam kakva joj je narav. Znala sam da će mi olakšati koliko god može. Olakšala mi je toliko da sam u nekim momentima zaboravljala sa sam trudna.
Oduvek je bilo baš onako kako sam mislila da će biti. Zato me sad ne plaši ni njeno prohodavanje, ni odrastanje, ni pubertet.
Kroz sve ćemo mi to lako, zajedno. Baš kao što smo i do sad...❤
Коментари
Постави коментар