Пређи на главни садржај

A onda sam postala majka

Kažu da je to najlepši osećaj na svetu. Kažu da je to najveći blagoslov. Kažu da tad možeš sve. Ne trudite se da razumete, jer nećete. Sve dok ne postanete majke.. Jer nisam, do tada, razumela ni ja. Oduvek sam slušala različite utiske i doživljaje majčinstva. Neke od njih su bile ulepšavane, neke pak surovo realne, ali sve žene su se složile oko jedne stvari - ti više nisi centar sveta. To me je plašilo. Koliko god egocentrično da zvuči, nisam želela da ikada prestanem biti sebi na prvom mestu. Bila sam ubeđena da će tako ostati i kad se budem porodila i već unapred sam se bojala da neću biti na visini zadatka. Pogotovo zato što rađam mlada, što imam toliko toga što želim da ostvarim, na toliko polja još želim da uspem... Mislila sam da nisam spremna na abdikaciju.
Na sve ono na šta su me majke sa iskustvom spremale sam mogla da se naviknem. Nisam se plašla ničega. Ni tog (kako kažu) natprirodnog porođajnog bola, ni ustajanja 10x u toku noći, ni ozloglašenih dečijih grčeva... Užasno sam se  bojala jedino gubitka svog mesta na pijadestalu. Užasno sam se bojala svoje sebičnosti.
Sve dok nije došla Gala. Svi strahovi su mi se u tom trenutku prikazali onakvim kakvi u biti i jesu - neosnovani i smešni. Naravno da mi je ćerka postala centar kosmosa, istog momenta po našem prvom susretu. I znate šta, to je bila  privilegija. Ako silazim sa svog prestola, da bih mesto kraljice ustupila tebi, mila, ja to činim sa zadovoljstvom. Nema mi veće časti od te u životu. I ne silazim stepenicama svog trona hodajući, nego trčim, letim... Da ti što pre oslobodim poziciju vrhovnog vođe. Upravitelja. Pilota. Kapetana. Poglavara. Evo ti prvo mesto. I drugo i peto i deseto. Kad imam zbog koga, nek budem i na stotom. Nije bitno.
U osnovi to je i poenta. Da, tačno je, vi automatski gubite prvo mesto, ali to je najveličanstvenija stvar na svetu. I vi to radite potpuno srećne, ispunjene i ponosne, jer u tom momentu  shvatate koliko je vredno ono što dobijate. Jer se tad vi rađate ponovo.
 Nema razloga za brigu. Mada vama to sada verovatno ništa ne znači. Ni ovo što ja pričam, ni ono što pričaju ostali. Nije strašno ako ne shvatate, jer ponavljam, jednom nisam ni ja. A onda sam postala majka....

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…