Пређи на главни садржај

Za sve, naše, Nove godine..

Opet ti pišem, mila.

Brzo mi rasteš i ne mogu, a da ne konstatujem da me to tvoje odrastanje već sad plaši. Zateknem sebe da sa knedlom u grlu odvajam stvari koje su ti, zaklela bih se, do juče bile taman. Rasteš, pa bih da ti kažem nešto, dok mi je još uvek tu, sveže.
Prvo imaš najlepše obraziće na svetu. I najjače zubiće na svetu. Sve češće me grizeš. I vučeš za kosu. Ali ne ljutim se ja na tebe, bebo. Ljutim se na sebe što mi sve ove knjige otmu po koji sat tvog odrastanja..  Ljutim se što ne mogu da ti se posvetim uvek onako kako bih htela. Izvinila bih ti se za to. Izvinila bih ti se za još par stvari..
Nadam se da sam ti sve nadoknadila. Nadam se da sam postigla to što sam htela, jer ja sam to radila zbog tebe. Zbog nas.
I dalje se mnogo smeješ. Ma još više.  I dalje mi se čini da ne postoje lepše oči. I dalje samo pričam o tebi.  Pričam svima.
Menjaš se Gala, ali je čudnije što se menjam  ja.. Ponekad jedva čekam da zaspiš, da bih posle 10 minuta jedva čekala da otvoriš oči, jer mi fališ. Iako mi nekad ne daš da spavam. Iako nekad smatraš da isključivo ja treba da te nosim. Iako nekad poželim da pobegnem od svega na tri dana.. Ne bih ja mogla  bez tebe.
Ne znam da li još uvek čekamo zajedno Novu godinu. Ova nam je prva.. Ako si bar malo na mene, znaš koliko nam ovaj period znači. Ti nećeš da je se sećaš, ali ja hoću. I zato ti i pišem. Da sve stvari, koje ne pamtiš,  na ovaj način sačuvam od prolaznosti i zaborava. Verovatno više ne dobijaš paketiće. Ove godine dobijaš prve. Ove godine ja dajem prvi paketić svom detetu. Ne možeš ni da zamisliš koliko me to raduje. Hvala ti što mi omogućavaš da opet (pr)oživim detinjstvo, ali ovog puta potpuno svesno. Hvala za, sve one Nove godine koje ćemo da provedemo zajedno. Hvala što je sa tobom Nova godina svakog dana.

Mnogo te volim,
Tvoja mama.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…