Пређи на главни садржај

Nisu mi uvek cvetale ruže..ali sam ih ipak sadila.

Navre tako inspiracija nezaustavljivo, i kad se to desi, nikad, ali nikad joj se ne opirem. I evo mog neopiranja u sat pre ponoći.
Uvek sam kroz život do zemlje skidala kape jakim ženama. U njima sam nalazila snagu i inspiraciju. Negde nas uvek povezuju sa onim "slabiji" pol, ali kad bi samo znali koliko se vraške snage krije u ti sitnim ramenima i nežnim rukama. Sećam se da sam mamine priče o njenom život slušala netremice. Divila sam svemu kroz šta je prošla i evo je, stoji preda mnom kao da je ništa od toga nije ni okrznulo. Stoji i smeje se. I još ima snage da kaže, "znaš sve se to zaboravi..ili oprosti." Koliko snage i mudrosti u jednoj rečenici. Sad, sa svoje 22, koliko je ona imala kad se uveliko borila sa svojim avetima, ja stojim pred sličnim izazovima. Ali ja sam izabrala u potpunosti suprotni put. I znam gde vodi. Moja vrata stoje na dijametralnoj suprotnoj strani od njenih, ali povezuje nas to što smo obe srećne. Rekoh gore uvek sam se divila jakim ženama, ali sad shvatam prokletstvo takve odluke. Kad se jednom prikažete hrabrom drugima, potpisujete doživotni pakt sa samim sobom - morate takvi biti zauvek. Jer, ako jednom odlučiš da budeš hrabar takav postaješ i moraćeš da ostaneš. To nije promenljiva stvar. Nije lako, bar dok ne shvatiš - sreća je stanje uma i nije povezana sa izvanjskim stvarima. Biti stalni srećan ne znači da vam se u životu dešavaju samo lepe stvari. E ja bih želela da demistifikujem prašinu "večno  srećnih i jakih" ljudi.
Šibne  tako nekad život pa vas ta šamarčina zalepi za zemlju. I ostanete vi tu neke vreme. I zalepljeni i začuđeni. Pa skupite hrabrost da ustanete. Pa vas šibne sa još nekoliko strana, onako kukavički, u isto vreme. A vi jedni. I sami. I bude hladno i mračno. I nema puta.. bar ga vi ne vidite. Dok ne odlučite da stojite dokle god to šibanje traje. I pogodite šta? Životu nije zanimljivo da vas udara dok ste na nogama. Jer to znači da vam udarci ništa ne mogu.. Tad krećete napred. Mnogo jači. Imate ožiljke od šibanja ali zarastaju, sve dok ne postanu vaš štit i vaše oružije. Vaša snaga. Jer ste ih preživeli. Možete sve. Svako od nas može. Ups. Ustvari, može samo onaj ko ustane.
Udarci ne znače kraj. Jer je kraj lep. I ja verujem u happy end-ove. Verujem u sreću do kraja života. I verovala sam u nju i dok sam padala. Zato joj sad svedočim dok stojim. A nisu mi uvek cvetale ruže iako sam ih sadila... Ali sam ih sadila. Zato ih sad i berem.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…