Nisu mi uvek cvetale ruže..ali sam ih ipak sadila.
Navre tako inspiracija nezaustavljivo, i kad se to desi, nikad, ali nikad joj se ne opirem. I evo mog neopiranja u sat pre ponoći.
Uvek sam kroz život do zemlje skidala kape jakim ženama. U njima sam nalazila snagu i inspiraciju. Negde nas uvek povezuju sa onim "slabiji" pol, ali kad bi samo znali koliko se vraške snage krije u ti sitnim ramenima i nežnim rukama. Sećam se da sam mamine priče o njenom život slušala netremice. Divila sam svemu kroz šta je prošla i evo je, stoji preda mnom kao da je ništa od toga nije ni okrznulo. Stoji i smeje se. I još ima snage da kaže, "znaš sve se to zaboravi..ili oprosti." Koliko snage i mudrosti u jednoj rečenici. Sad, sa svoje 22, koliko je ona imala kad se uveliko borila sa svojim avetima, ja stojim pred sličnim izazovima. Ali ja sam izabrala u potpunosti suprotni put. I znam gde vodi. Moja vrata stoje na dijametralnoj suprotnoj strani od njenih, ali povezuje nas to što smo obe srećne. Rekoh gore uvek sam se divila jakim ženama, ali sad shvatam prokletstvo takve odluke. Kad se jednom prikažete hrabrom drugima, potpisujete doživotni pakt sa samim sobom - morate takvi biti zauvek. Jer, ako jednom odlučiš da budeš hrabar takav postaješ i moraćeš da ostaneš. To nije promenljiva stvar. Nije lako, bar dok ne shvatiš - sreća je stanje uma i nije povezana sa izvanjskim stvarima. Biti stalni srećan ne znači da vam se u životu dešavaju samo lepe stvari. E ja bih želela da demistifikujem prašinu "večno srećnih i jakih" ljudi.
Šibne tako nekad život pa vas ta šamarčina zalepi za zemlju. I ostanete vi tu neke vreme. I zalepljeni i začuđeni. Pa skupite hrabrost da ustanete. Pa vas šibne sa još nekoliko strana, onako kukavički, u isto vreme. A vi jedni. I sami. I bude hladno i mračno. I nema puta.. bar ga vi ne vidite. Dok ne odlučite da stojite dokle god to šibanje traje. I pogodite šta? Životu nije zanimljivo da vas udara dok ste na nogama. Jer to znači da vam udarci ništa ne mogu.. Tad krećete napred. Mnogo jači. Imate ožiljke od šibanja ali zarastaju, sve dok ne postanu vaš štit i vaše oružije. Vaša snaga. Jer ste ih preživeli. Možete sve. Svako od nas može. Ups. Ustvari, može samo onaj ko ustane.
Udarci ne znače kraj. Jer je kraj lep. I ja verujem u happy end-ove. Verujem u sreću do kraja života. I verovala sam u nju i dok sam padala. Zato joj sad svedočim dok stojim. A nisu mi uvek cvetale ruže iako sam ih sadila... Ali sam ih sadila. Zato ih sad i berem.
Uvek sam kroz život do zemlje skidala kape jakim ženama. U njima sam nalazila snagu i inspiraciju. Negde nas uvek povezuju sa onim "slabiji" pol, ali kad bi samo znali koliko se vraške snage krije u ti sitnim ramenima i nežnim rukama. Sećam se da sam mamine priče o njenom život slušala netremice. Divila sam svemu kroz šta je prošla i evo je, stoji preda mnom kao da je ništa od toga nije ni okrznulo. Stoji i smeje se. I još ima snage da kaže, "znaš sve se to zaboravi..ili oprosti." Koliko snage i mudrosti u jednoj rečenici. Sad, sa svoje 22, koliko je ona imala kad se uveliko borila sa svojim avetima, ja stojim pred sličnim izazovima. Ali ja sam izabrala u potpunosti suprotni put. I znam gde vodi. Moja vrata stoje na dijametralnoj suprotnoj strani od njenih, ali povezuje nas to što smo obe srećne. Rekoh gore uvek sam se divila jakim ženama, ali sad shvatam prokletstvo takve odluke. Kad se jednom prikažete hrabrom drugima, potpisujete doživotni pakt sa samim sobom - morate takvi biti zauvek. Jer, ako jednom odlučiš da budeš hrabar takav postaješ i moraćeš da ostaneš. To nije promenljiva stvar. Nije lako, bar dok ne shvatiš - sreća je stanje uma i nije povezana sa izvanjskim stvarima. Biti stalni srećan ne znači da vam se u životu dešavaju samo lepe stvari. E ja bih želela da demistifikujem prašinu "večno srećnih i jakih" ljudi.
Šibne tako nekad život pa vas ta šamarčina zalepi za zemlju. I ostanete vi tu neke vreme. I zalepljeni i začuđeni. Pa skupite hrabrost da ustanete. Pa vas šibne sa još nekoliko strana, onako kukavički, u isto vreme. A vi jedni. I sami. I bude hladno i mračno. I nema puta.. bar ga vi ne vidite. Dok ne odlučite da stojite dokle god to šibanje traje. I pogodite šta? Životu nije zanimljivo da vas udara dok ste na nogama. Jer to znači da vam udarci ništa ne mogu.. Tad krećete napred. Mnogo jači. Imate ožiljke od šibanja ali zarastaju, sve dok ne postanu vaš štit i vaše oružije. Vaša snaga. Jer ste ih preživeli. Možete sve. Svako od nas može. Ups. Ustvari, može samo onaj ko ustane.
Udarci ne znače kraj. Jer je kraj lep. I ja verujem u happy end-ove. Verujem u sreću do kraja života. I verovala sam u nju i dok sam padala. Zato joj sad svedočim dok stojim. A nisu mi uvek cvetale ruže iako sam ih sadila... Ali sam ih sadila. Zato ih sad i berem.
Коментари
Постави коментар