Пређи на главни садржај

Hvala vam što su sve ocene u knjižici moje.

Verovatno već znate  da ono što ste danas dugujete najvećim delom sebi. Razlog što (ni)ste uspeli vidite svakog dana u ogledalu. Svi oko vas, vaša porodica, rodbina, prijatelji su samo podstrekači, ali mač je u vašim rukama. Zato sam, zbog svega ovoga što sam danas, beskrajno zahvalna sebi. Ali temelj tome dali su mi roditelji. Najčvršći temelj na svetu. Na takvom temelju ja sam lakše sazidala ovu svoju tvrđavicu. Najjaču tvrđavicu na svetu. Hvala im. Hvala za sve one lektire koje su me terali da pročitam sa 6 godina.  Sad ne mogu bez njih. Hvala što su me učili da je mnogo lakše uraditi domaći petkom nego nedeljom uveče. Sad sve svoje obaveze završavam pre roka. Hvala što su mi pomogli da shvatim da sreća zbog drugog znači nikad ne biti tužan. Sada sam srećna konstantno. Hvala što me nisu oni budili uvek za školu. Sad shvatam zašto nikad nisam nigde zakasnila.  Hvala što su me učili da je čokolada ukusnija ako  pola ostavim sestri. Sada sve čuvamo jedna drugoj. Hvala što su me pustili da se borim sama. Sad znam da su sve ocene u knjižici isključivo moje. Hvala što me nikad nisu sami hvalili. Prepustili su to drugima. Hvala što su mi rekli kad nisam u pravu. Zato sad znam kad jesam. Hvala što su me jednom rekli "mi smo uvek tu". Hvala što su mi pružili sve. Sve što su mogli, i hvala što mi nisu pružili sve što sam želela. Sad sam zahvalna i na sitnicama. Hvala što su me učili da je poenta biti dobar čovek. Zato danas oko sebe imam samo takve ljude.  Hvala što su mi dali apsolutnu slobodu. Zato nikad nisam bila na marginama.  Hvala im što sam ponosna kad me neko pita jel si ti Sašina i Jelenina ćerka?
 I hvala što su mi na sve ove načine pomogli oko postavljanja temelja onoj, koja će jednom poželeti da kaže hvala meni..

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…