Пређи на главни садржај

Metamorfoza

Put od larve do leptira meni je donela moja ćerka. Generalno mislim da to odrastanje preko noći mogu da nam donesu samo ogromne životne promene. Te promene mogu da budu lepe ili ne tako lepe. Meni je moja bila, usuđujem se reći, najlepša stvar na svetu. Majčinstvo je bilo moj okidač. Jer u trenutku rođenja detata ja nisam postala samo majka, morala sam da postanem i lavica, a dobijanjem deteta vi neki drugi izbor i nemate.  Ono što sam kod sebe videla kao promenu bile su u početku sitnice... Ako sitnice uopšte postoje, jer ja u sitnice kao u nešto manje značajna ili potpuno beznačajno ne verujem. Sve velike stvari sastavljene su od manjih. I kompozicionalno, velike stvari, velike promene ili velika dela, sastoje se od sitnica. I tako gledano, nikad ne bih mogla ne davati im na značaju. Elem, da se vratimo na prve znakove moje promene. Od tihe i povučene devojke, koja će radije prećutati nešto nego se boriti za sebe, sad nisam mogla a da ne budem nepristojna i doslovno drmusanjem PROBUDIM SESTRU koja uredno spava u svojoj sobi,  u toku radnog vremena, dok moja beba vrišti, a ja ne znam šta da joj radim. Više me nije zanimalo šta će neko da pomisli ili kaže. Nije mi ni briga što ne znam da pevam, a pevam na sav glas kad god vidim da Galu to raduje. I baš me boli uvo kako izgleda to što sam stala da je dojim na sred ulice. Radije ću to nego da je pustim da histerično plače. Sa sigurnošću vam tvrdim da Saška od ranije sve to nikad ne bi uradila. I biću drska prema kasirki, jer ja nemam vremena za tvoje telefonske razgovore dok me na +40 napolju dete čeka u kolicima. Ranije bih kulturno sačekala da se ispriča sa svim rođacima u poslednja tri kolena. Ne interesuje me ni to što neke smaram pričama i objavama o svom detetu. Ne molim vas da to gledate. Postoje divne opcije u slučaju kad nekog ne želite da pratite. 😂 Naravno da ću da blebećem o ćerki stalno, jer nešto važnije od nje nemam. Sa druge strane, pored psihičke promene dolazi i ona fizička. Da, nisam jedna od onih žena koje su čari trudnoće i rađanja zaobišle, tu je sasvim propisno i višak i pokoja strija ali ja sam sebi nestvarno lepa! Nikad lepša! Ne vidim ja ništa od tih "mana". U svojoj glavi ja izgledam najbolje do sada. Sve te poklone koje sam dobila zbog novonastale situacije (da ne izuzmemo genijalne podočnjake) ja zaista nosim ko ordenje. Jer, imam zbog koga! Osećaj superiornosti imam 24 časa dnevno. I kad mislim da više ne mogu - Oh, mogu i te kako! Mogu i danas i sutra i zauvek. Mogu jer želim. I volim je toliko da svaki dan ja zaboravim "muke" od juče. Resetujem se onog momenta kad legnem u krevet, pa se svakog jutra budim sa amnezijom i iznova se zaljubljujem u Galu. Kao da je vidim prvi put. Ona mi daje snagu da mogu apsolutno sve. I svaki novi dan mi je nova potvrda za to.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…