Пређи на главни садржај

Mali ljudi, velika poruka

Oduvek smo učeni da se mudrost stiče iskustvom, a iskustvo ide s godinama, pa se negde nedovoljno opravdano nameće zaključak da za mudrost treba imati godina. I to dosta godina, bogme. Time vođeni poverovasmo da nam mudre savete valja tražiti samo od starijih, što i nije neistina, ali ne mora ni nužno biti tačno. Negde usput, negde u gomilanju tih godina zaboravili smo najveće lekcije. Ili smo ih zaboravili ili su nas drugi ubedili u suprotno. One najbitnije životne istine nam zapravo kažu deca. Da stvar bude bolja, da bismo do tih istina došli, dovoljno je da ih samo pomatramo. Stvari koje sam ja naučila od svoje petomesečne ćerke su sledeće:
🔸️Mnogo ti malo treba za sreću, mama. Evo meni je dovoljno da te vidim. Ili da te čujem. Samo da znam da si tu.
🔸️Moguće je voleti bezrezervno i bezuslovno, mama. Ja sam ti dokaz.
🔸️ Možeš da budeš srećna ceo dan. Vidi mene.
🔸️ Počneš da živiš kad dobiješ nekog za koga bi umro. Sad shvataš potpuno smisao ove floskule, je l da, mama?
🔸️Mama, vidiš li  da ustvari uopšte nije teško ustajati noću?
🔸️Nisi ti više centar sveta, ali si nestvarno srećna zbog toga.
🔸️ Sve ovo što ja radim tebi i ti si radila nekom, mama. 
🔸️ Zbog mene imaš mnogo više obaveza ali i mnogo više volje da sve to postigneš.
🔸️ Nisi ti meni dala život, život je tebi dao mene. 
🔸️ Ja sam te birala. Birala sam baš sad da dođem jer kako bismo inače došle do poente, a ona je u stvari i najvažnija lekcija...
🔶️Jel bi shvatila bez mene koliko si jaka, mama?
I biće ih još dosta. Učiću od nje dok sam živa, a nisam ni mogla da odaberem boljeg učitelja. U osnovi, ne nauče oni nas ništa novo, ništa što nismo znali i sami. Samo nas podsete na sve to što smo vremenom, na putu odrastanja, zboravili...


Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…