Пређи на главни садржај

Uuuups..

Za mene lično nije bilo ničeg goreg od narcisoidnih majki. Kad kažem narcisoidne, mislim na one majke "moje dete, pa ce svet". Izludjivale su me na hiljade slika njihove MAJKE MI NAJLEPŠE dece po svim društvenim mrežama. Užasavala sam se njihovih patetičnih tekstova o deci, jer RODILA SI PA ŠTA? NI PRVA NI POSLEDNJA. Zašto bi ikom to nabijala na nos? Nije kao da se radjanje deteta desi jednom u milion godina. Čemu dizanje tolike prašine? E onda, sam rodila Galu. 😂
 I shvatila sam. U trenutku kad sam na svet donela jedano funkcionalno biće setila sam svega ovog što sam malopre navela. Svih recenica koje sam izgovarala kad bih se susrela sa gorepomenutim majkama. I došlo mi je samu sebe da nalupam, jer sam postala 100x gora od svih. Htela sam da je slikam svake sekunde, da šaljem svima, da im kažem VIDITE ŠTA SAM JA RODILA! JEL DA  DA NEMA LEPŠE? VIDITE OVE PLAVE OKE, VIDITE TE RUKICE. Svaki dan mi je bio ovakav: red smejanja, red patetisanja, red plakanja (od sreće, razume  se 😁)..
Htela sam da iskažem sve što osećam prema stvorenju od 2800gr. Ali nije išlo. Nisam mogla ni da zucnem, a da se ne zarozam. Plakala sam, mnogoooo sam plakala. Plakala sam zato što je toliko lepa. Zato što je moja. Zato što će odrasti. Mirisala sam je. Pokušavala sam da zauvek negde u memoriji svog mozga zapamtim miris bebe od dva dana.  Moje bebe od dva dana. To je moja beba, ja sam joj majka. MAJKA. Jel mogu da promenim ime? (opet ću da se zarozam. 😓 ) Kad sam se pribrala imala sam osećaj da sam je već negde videla, da je znam. Kao da sam je upoznala ranije. Osećala sam šta će kad da uradi, budila sam se uvek dve sekunde pre nje.. Prosto, znala sam je. I narav i lik, čak i to da će te plave oke da ostanu plave iako niko nije verovao, sve sam to znala. Samo sam se prevarila oko jedne stvari.. A to da je nemoguće voleti više od ovoga.. jer je moguće. Svakog dana se voli više. Nisu prazne priče.  Svakog božijeg dana. I ne umem da objasnim zašto. Jednostavno volite više.
I onda, kao majka sa stažom od tri meseca, mogu da kažem SVE NAM JE OPROŠTENO! I to što patetišemo i smaramo i plačemo. Jer, nosila si u sebi malog čovek devet meseci (ako si imala sreće da ne bude 10), umirala od straha na svakom pregledu, radjala ga nekoliko sati, ludela od bolova... I preživela! Najmanje što možemo zauzvrat jeste da pričamo o našoj bebi, bilo gde, bilo kada. Majka si, može ti se.. 😉

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…