Uuuups..

Za mene lično nije bilo ničeg goreg od narcisoidnih majki. Kad kažem narcisoidne, mislim na one majke "moje dete, pa ce svet". Izludjivale su me na hiljade slika njihove MAJKE MI NAJLEPŠE dece po svim društvenim mrežama. Užasavala sam se njihovih patetičnih tekstova o deci, jer RODILA SI PA ŠTA? NI PRVA NI POSLEDNJA. Zašto bi ikom to nabijala na nos? Nije kao da se radjanje deteta desi jednom u milion godina. Čemu dizanje tolike prašine? E onda, sam rodila Galu. 😂

 I shvatila sam. U trenutku kad sam na svet donela jedano funkcionalno biće setila sam svega ovog što sam malopre navela. Svih recenica koje sam izgovarala kad bih se susrela sa gorepomenutim majkama. I došlo mi je samu sebe da nalupam, jer sam postala 100x gora od svih. Htela sam da je slikam svake sekunde, da šaljem svima, da im kažem VIDITE ŠTA SAM JA RODILA! JEL DA  DA NEMA LEPŠE? VIDITE OVE PLAVE OKE, VIDITE TE RUKICE. Svaki dan mi je bio ovakav: red smejanja, red patetisanja, red plakanja (od sreće, razume  se 😁)..

Htela sam da iskažem sve što osećam prema stvorenju od 2800gr. Ali nije išlo. Nisam mogla ni da zucnem, a da se ne zarozam. Plakala sam, mnogoooo sam plakala. Plakala sam zato što je toliko lepa. Zato što je moja. Zato što će odrasti. Mirisala sam je. Pokušavala sam da zauvek negde u memoriji svog mozga zapamtim miris bebe od dva dana.  Moje bebe od dva dana. To je moja beba, ja sam joj majka. MAJKA. Jel mogu da promenim ime? (opet ću da se zarozam. 😓 ) Kad sam se pribrala imala sam osećaj da sam je već negde videla, da je znam. Kao da sam je upoznala ranije. Osećala sam šta će kad da uradi, budila sam se uvek dve sekunde pre nje.. Prosto, znala sam je. I narav i lik, čak i to da će te plave oke da ostanu plave iako niko nije verovao, sve sam to znala. Samo sam se prevarila oko jedne stvari.. A to da je nemoguće voleti više od ovoga.. jer je moguće. Svakog dana se voli više. Nisu prazne priče.  Svakog božijeg dana. I ne umem da objasnim zašto. Jednostavno volite više.

I onda, kao majka sa stažom od tri meseca, mogu da kažem SVE NAM JE OPROŠTENO! I to što patetišemo i smaramo i plačemo. Jer, nosila si u sebi malog čovek devet meseci (ako si imala sreće da ne bude 10), umirala od straha na svakom pregledu, radjala ga nekoliko sati, ludela od bolova... I preživela! Najmanje što možemo zauzvrat jeste da pričamo o našoj bebi, bilo gde, bilo kada. Majka si, može ti se.. 😉