Пређи на главни садржај

Šta je vaš izgovor za neuspeh?

Ni u čemu nismo toliko dobri kao u smišljanju izgovora, što nikako nije za pohvalu. Koliko sebi dnevno izgovora date? Izgovor za NE otići na trening, za NE spremiti ispit, za to što nemate posao, partnera... Glavni krivac, složićete se, svima nam je VREME, zapravo nedostatak istog. Izgovor za sopstveni neuspeh uglvnom nam je vreme, a stvar je isključivo u prioritetima. Kao mama, student, drugarica apsolutno sam svesna toga. Kada vam je nešto naći ćete vreme za to, zar ne? Epa, dolazimo do zaključka - STVARI KOJIMA NISTA ZADOVOLJNI NISU VAM PRIORITET, jer da jesu imali biste vremena za njih. Umesto da gledate tv, idite na trčanje, umesto da odete na popodnevnu dremku, uradite nešto korisno za sebe. Meni je lično, život sa detetom isti kao i život pre nje. Što je fantastično, jer sam shvatila da je bitna dobra organizacija i, možda još važnije, korišćenje SVAKOG trenutka. Kad kažem da mi je život isti ne mislim na obaveze, jer daaaaaleko više obaveza imam (što mi je najveća motivacija na svetu), ali uspevam da uskladim sve tako da ništa ne trpi. Ni dete (što se podrazumeva), ni fakultet, ni prijatelji, ni kuća.. Ni JA! 😁 A to tako što sam organizaciju podigla na (naj)viši nivo. I odbacila sam SVAKI MOGUĆI IZGOVOR, jer sve mogu ako želim. I uspeva mi. Bebac je na prvom mestu, ali dok je ona sita i srećna ja imam vremena za sebe, a da li ću tada da spremam ispit, negujem se, pijem kafu ili se vidjam sa prijateljima, zavisi od trenutne situacije. Opet, kad sam bebi potrebna, sve ostalo dolazi u drugi plan, sve druge obaveze završiću kad  bebac bude miran. Poenta je,  ako nešto stvarno želiš naći ćeš vremena za to, i uvek, apsolutno UVEK, možete naći vremena za nešto, a ukoliko ga nemate - morate ga stvoriti! 😄

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…