Пређи на главни садржај

Porodjaj - moje iskustvo 🌸

Još kao devojčicu me jako zanimalo kako to izgleda porodjaj. Boli li? Ako boli, koliko? Znala sam da kažem mami "evo ja ću sad da te uštinem, a ti kaži da li toliko boli?" 😂 Sve što sam dobijala kao odgovor je bilo - kad uzmeš bebu, sve se zaboravi. Da li se slažem - ne u potpunosti.
Ali, da krenemo od početka. Želim da potpuno otvoreno obradim ovu temu, jer smatram da je nepravdeno zanemarena. Sve ono što nam je plasirano u amerčkim filmovima svojevrsna je parodija ovog, u najmanju ruku, veličanstvenog čina. Elem, kada u devetom mesecu krenete na redovne preglede kod svog ginekologa možete očekivati hospitalizovanje bilo kad, jer od trenutka ulaska u deveti mesec smatra se da je beba potpuno spremna za vanjski svet, i da je pitanje dana kada ćete se upoznati lično. E sada, jako je individualno to da li će Vam indikatori porodjaja biti trudovi, pucanje vodenjaka, opadanje plodove vode ili prosto "otvaranje". U mom slučaju, porodjaj se desio na dan termina, gde mi je bez ikakvih bolova, na redovnom CTG pregledu, a potom i ginekološkom, utvrdjeno da sam otvorena već tri prsta i da ću se poroditi do večeras. Ja u to nisam verovala. Baš zbog toga sto sam sa početkom porodjaja povezivala nadljudske bolove, pucanje vodenjaka i sve ostalo sto nam prikazuju na filmovima. Tako sam se sa smeškom presvukla, i potpuno našminkana (jer sam posle CTG-a imala dogovor da sa majkom odem na kafu 😂) otišla na ultrazvučni pregled, potpuno sigurna da od porodjaja tada nema ništa. Ultrazvuk je pokazao da je moja palčica spremna i zrela za rodjenje, a da na to ukazuje pad nivoa plodove vode. 😊 Tada sam već počela da verujem da ću ja večeras upoznati svoju ćerku. Smenjivala se sreća, uzbudjenje, nestrpljivost.. Nego, da se vratimo proceduri. Pošto pucanja vodenjaka nije bilo, otišli smo na bušenje istog. Da - instrument kojim to rade izgleda jezivo ali ne boli ni najmanje. Zaista, ne oseti se. A razlog tome je to što sam vodenjak nije Vaš "organ", tj. nije deo Vas. Tako je meni doktorka objasnila u tom trenutku. Posle toga sledi deo na kom se neću zadržavati, a to je klistir. Samo ću reći, ni to ne boli, najbliži je osećaju neprijatnosti. E, posle toga, trebalo bi da krenu kontrakcije. U početku su blage i sa velikim, ali jednakim, vremenskim razmacima. Bol je identična menstrualnim bolovima, ali kako vreme prolazi, kontrakcije su češće i bolnije. Ali i dalje je bol najsličniji menstrualnom, razlika je jedino u intenzitetu. Za to vreme Vi ste u pripremnoj sobi, dok Vas doktori s vremena na vreme posećuju i pregledaju, ne bi li ocenili, na osnovu otvaranja, kada ste spremni za odlazak u porodjajnu salu. Kod mene je to išlo jaaaaako brzo, tako da sam za nekih 15ak do 20ak minuta bila spremna za porodjajni sto. Kako kontrakcije bivaju češće bol je jača, kao što rekoh, i to je neminovno. Što je i logično jer ne možete baš neosetno roditi dete. 😀 Bilo kako bilo, i sam doživljaj tog bola je individualan, jer zavisi i od vašeg praga bola ali i od toga kakve ste sreće jer nikako ne možete znati kakav će vam porodjaj u tom smislu biti, koliko će boleti zapravo. Ali jedno je sigurno, ja ne upoznah srećnicu koju nije bolelo bar malčice. Moji bolovi su bili izuzetno jaki. U trenucima kad sam imala kontrakcije stiskala sam stolicu, grčila se, i jako se osećala iscrpljeno. U jednom trenutku shvatila sam da čak ne vidim jasno, slika mi je bila zrnasta, nisam jasno videla ni svoju šaku. Najplastičnije moguće objašnjeno, sve oko mene sam videla kao da gledam kroz objektiv kamere koja ne uspeva da fokusira sliku. Jedva sam čekala da je rodim, ne bi li ta bol nestala. Moj porodjaj je tekao jako brzo, zaista spadam u red srećnica koja je prvorotka, a rodila je za nekih 40minuta maksimalno. Jer prvi porodjaj zna da traje i nekoliko sati, mada opet ponavljam, sve u vezi sa porodjajem je jako individualno, tako da ne uzimajte tudja iskustva zdravo za gotovo. U jednom trenutku sam izmedju tih kontrakcija osetila i napone, i znala sam da se sam čin rodjenja moje male bliži. U tim trenucima sam počinjala i  da se napinjem iz stomaka, jer je jako važno da to naprezanje ne ide iz glave, zato što može doći do pucanja kapilara. Izuzetno je važno da u tim trenucima, kada dobijete trudove, pažljivo slušate doktorku i babicu, jer one jedine vide kako se porodjaj odvija i to koliko ćete vi dugo ili kratko da mučite sebe ili bebu zavisi od slušanja odnosno neslušanja babice. Pored doktorke i babice, u sali je bio još jedan doktor koji mi je kasnije radio epiziotomiju, i zaista sam imala sreće sa njima, divna je ekipa! Stvarno su delovali podsticajno na mene, bodrili su i pomagali, što im je naravno i posao, ali znam i za ne tako sjajna iskustva. Sa te strane, ja sam bila oduševljena njihovom profesionalnošću, strpljenjem i ljubaznošću. U prilog tome, koliko su zaista divni, govori rečenica doktorke upućena mojoj majci, koju ću pamtiti zauvek, "ne brinite uopšte, u odličnim je rukama, ophodiću se kao da je moja ćerka". Da se vratim na predjašnu priču, posle par minuta i par "guranja" rodila sam moju Galu. Bol je istog momenta nestala. Prvo što sam pitala, bilo je "JEL JE SVE U REDU?" Tad su mi je okrenuli, rekli, "Jeste, sve je u redu. Čestitamo, devojčica je." Nisam verovala onim pričama da ljudima tek rodjena bebe može da bude lepa. Jer, kako nešto što liči na krompir može da bude lepo? 😂 Ali, ljudi, jeste, prelepo je. Bez preterivanja, zaljubila sam se onog trenutka kad sam je videla, jer mi je bila savršena. Zaista jeste. Histerično je plakala, i smirila se onog momenta kada su mi je stavili na grudi. To mi je bez konkurencije najlepši trenutak u životu. Drhtala sam od iscrpljenosti, bolova i naprezanja, ali stvarno ništa više nije bilo bitno. I nisam u tom trenutki zaboravila bolove. Niti sam zaboravila da sam, dok su ti najjači bolovi trajali, bila rešena da ću drugo dete roditi eventualno za 5 godina. 🤣 ( I da, rodila sam kao što ste već shvatili prirodnim putem i bez epidurala. ) Medjutim, iako ništa od toga nije zaboravljen,  ja bih zbog nje prošla zaista kroz sve, koliko god puta da je potrebno. I to sam osetila kad sam je prvi put videla -  da mamu je bolelo, ali ona bi sve opet zbog tebe. Zato sam na početku rekla da se ne slažem potuno sa konstatacijom da se po uzimanju bebe sve zaboravlja. Posle porodjaja, sledi epiziotomija, ukoliko za nju ima potrebe. Mene je ona boluckala, ništa strašno. Mada Vas po rodjenju deteta drma adrenalin, jedino što sam ja tad radila jeste pokušavanje da taj naš prvi susret urežem u sećanju u potpunosti,  da je zapamtim do najsitnijih detalja i samo sam čekala kada ću je opet videti.
To bi  u "kratkim" crtama bilo to. Da rezimiramo, da boli - boli. Da vredi - nesumnjivo.  Da li je meni lično to najlepše iskustvo do sada - jeste. Da li bih se plašila da opet proživim sve, znajući šta me čeka - nikako! To bih preporučila svima, ako već morate proći kroz to, zašto to ne biste prošli kad za to dodje vreme?  Čemu proživljavanje milion scenarija koji sami pravite u svojoj glavi?  Opustite, sve će biti BAŠ ONAKO KAKO TREBA DA BUDE. Proći će i tih par minuta bola, a Vi ćete posle toga imati svoju sreću do kraja života. Meni zvuči pošteno. 😉 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…