Palim veteranima detinjstva

Iza stare kuće u selu raslo je ogromno drvo. Ne bih znala da kažem koja je vrsta, znam samo da se vine do neba, ili je meni to tako delovalo. Kao manja, zaklinjala bih se da nema većeg drveta. Ono što me sada čudi je činjenica da drvo, sem visine koja je malo iznad proseka, nije karakterisalo ništa drugo. Krošnja nije bila ogromna, raskošna ili gusta. Nije bilo ničega naročitog u vezi sa tim drvetom, a maloj Saški je ono bilo magično. Mislila sam da je to drvo naliko onom čarobnom pasulju iz bajke. Da prodire u nebo i ide još dalje. Da je poveznica ovog i nekog drugog,  fantastičnog sveta. Jasno je, da je slika ovog drveta vremenom, a kako sam rasla, poprimala realističnije obrise, i da sam ga sve manje doživljavala bajkovitim, a sve više videla ovozemaljskim, običnim, malo višim stablom. Ipak, koliko god sazrevala i kolilo god da sam  u prolazu, kraće  zadržavala pogled na njemu, volela sam parče te krošnje koja se pomaljala iza trošnog krova. Dokle god mi je zenica hvatala, makar u hodu, obrise tog drveta, u meni se budio mir i iznova oživljavao osećaj fantastičnosti detinjstva. To drvo bilo je čuvar bezbrižnog perioda kad samo jedan sekund deli ovaj svet od fantastičnog. Kada si od sveta bajki udaljen samo jednim treptajem, jednim uzdahom, i jednim maštanjem. To stablo bio je moj podsetnik. Podsetnik da, ma koliko se moje lice i telo menjalo, ona Saška koja srcem platonskog zaljubljenika veruje u bajke i dalje čuči tu. Volela sam što parče neba prekriva to, moje, bezimeno drvo.

.

.

.

 Juče sam opet došla u selo. Kako ona ista Saška sada ima svoju, malu Sašku, koja se tek upoznaje sa svetom oko sebe, pravo iz kola istrčala sam za njom. U brzini sam prošla pored stare kuće i osetih ledeno hladan talas. Talas istih onih razmera koje je imala krošnja drveta. Mog drveta. Stala sam i videla - nebo je veće, veće za jedno parče, tačno toliko kolika je bila krošnja. Neko je odlučio da je veteran mog detinjsta odslužio svoje.  Nisam plakala jer, kako bih ikom objasnila zašto plačem? Ali sam progutala knedlu. Ili dve. To, ukočen pogled i par bolnih uzdaha bili su moja odata počast palom veteranu. Palom veteranu mog detinjstva. Činilo mi se da je sa tim stablom otišao i deo mog detinjstva i onoj Saški unutar mene se vrištalo. 

Stanje budne kome prekinuli su topli, maleni prsti koji su se uplali u moje i dva plava oka koja su htela da idemo dalje. Kao da je Galin potez bio podsetnik živtnog ciklusa. Sve ide dalje i ne vredi plakati nad prosutim mlekom. Još manje ako mleko niste prosuli vi. Umesto patnje što nečeg nema, birajte zahvalnost što ga je nekad bilo. Što ste ga bili svesni i što ga pametite. Jer sve dok zaklopljenih očiju mogu da oživim sliku mog drveta i sve one osećaje njim izazavme, živo je i ono, živo je detinjstvo i ona Saška koja i dalje veruje u staklene cipelice, bundeve i patuljke.