Пређи на главни садржај

Pazi, gledaju!

Rodila si dete i već si heroj.  Neosporno da jesi. Ali tu  tvoja odgovornost tek kreće. Odgovorna si za ozbiljne stvari. Odgovorna si za to u kakvu će ti ćerka ženu odrasti. Gledaće tebe. Ti si merilo na osnovu kog će tvoj sin birati ženu. Gledaće tebe. Shvataš li težinu svoje odgovornost? Shvataš li šta je sve u igri? Pazi kako se ponašaš, jer gledaju. Ne slušaju - gledaju. Ako ti je došlo da baš sad opsuješ, nemoj. Pazi, gledaju. Ako bi sad ogovarala, prećuti. Prećuti jer gledaju.  Ako ti je došlo da kažeš da je život sranje, ugrzi se za jezik. Jer gledaju. Ako ti se plače zbog neplaćenih računa, progutaj knedlu. Stisni zube, osmehni se na sliu, jer gledaju. .. Jer te ONI gledaju. Gledaju i pamte. Gledaju i postavljaju takve kriterijume. Gledaju i žele. Žele da budu baš takvi. Baš kao TI! Uzor si, Bog. Slepo ti veruju. To je tvoja odgovornost. Želeće da budu kao njihova majka. I biće. Živeće život koji vi živite sada. Ako biste ovog trenutka potpisali da vaša deca žive takav život, onda ste na pravom putu. Ako ne biste poželeli deci život koji imate sada, nešto debelo ne štima. I pod hitno to menjajte. Kad god pomisliš da ne možeš više, moraš! Opet zbog njih. Budi primer onoga što želiš da oni budu. Voli ih, grli i ljubi. Nek osete ljubav i sreću.  Pričaj non stop da ih volis, pa ih opet grli. Nek ljubav bude ishod i polazište, jer to pamte. Jer to i vi pamtite. Ne pamtite nove patike. Pamtite mamin zagrljaj dok ste plakali. Pamtite njenu sreću zbog one ruže za 8.mart. Pamtite poljubac za laku noć. Pamtite "sitnice". Na tim sitnicama najviše i padate. A sada, sada nema mesta za greške. Ne praštaju ti se. Ono što su za tebe sitnice, za njih je čitav svet. Zato ih manje kritikuj, više bodri. Pohvali ih. Ljubi za laku noć. Veruj im. Veruj u njih. Na kraju krajeva, to se samo pamti. Ono što ste izazivali u njima. Emociju koju budite u njima pamtiće zauvek. Kad god čuju reč majka, osetiće tu emociju. Vi birate kakva će ona biti.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…