Пређи на главни садржај

Zašto baš Gala?


Ovo je pitanje koje sam najviše  dobijala tokom trudnoće (mada ga dobijam i sada) i iskreno nisam znala šta bih i kako odgovorila tim ljudima. Kažu "na glupa pitanja dobiješ glup odgovor" (just sayin'), ali me je vaspitanje sprečavalo da tako odgovorim.
Bilo je ironije čak i otvorenog podsmeha u takvim pitanjima. I nije me povredjivalo, koliko me je čudilo. Čudila me je tudja znatiželja i nekultura. A onda sam shvatila, šta možeš i da očekuješ od sredine koja na konstataciju da nosiš devojčicu odgovara -"ma nema veze". (Doživeh i to!)
Naravno da će im prva reakcija biti takva. Zar stvarno treba da se pravdam za ime koje dajem svom detetu? Kažem, SVOM DETETU? Nisi mi ga nosio/la ti. Niti radjao/la. A ne verujem ni da ćeš ga podizati, prema tome pravo glasa nemaš. 😀 Zato me ne zanima što je tebi ime čudno. Ja sam birala baš to ime. Ja želim da se, kada pozovem svoju ćerku na ulici, ne okrene 10 devojcica. Ja sam htela da se, kada neko kaže Gala, zna na koju se Galu misli. Ruku na srce, ne sećam se kako sam došla do ovog imena. Znam samo da sam u trenutku odlučila. To je to, tako će se zvati. Dajte ime detetu onako kao da će se jednog dana ulica zvati po njemu, jer ko zna... 😉
Sigurna sam da se ovo dešava i drugim mamama, verujem da je i njima neprijatno kad neko sebi daje za pravo da komentariše tudje izbore, zato bih volela da znate da niste dužne nikome da se pravdate. Vaši izbori su isključivo Vaša stvar. Svako ime je lepo ime, sve do jednog. Bitno je da se Vama svidja. Svideće se i detetu, jer ste mu Vi izabrali, a vremena da čekamo da dete samo izabere, nemamo. 😂 Baš zato je mišljenje nebitnih ljudi upravo takvo.
N e b i t n o
Uvek će se naći neko kome će ime biti dosadno, često ili pak čudno. Svetu se ne može ugoditi pa se s stoga i ne trudite.


Коментари

Популарни постови са овог блога

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i …

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…