Пређи на главни садржај

Pismo Gali..

Mila moja,

Nemam ni približno predstavu u kom momentu života ti ovo čitaš. Ni gde si. Ni gde sam ja. Pišem dok smo tu. Pišem ovo dok me još budiš noću. Dobro, ponekad. Dobra si beba, Gala. Mnogo bolja nego što sam, iskreno, očekivala. Bila si nestvarno dobra i dok si bila u stomaku. Jedina potvrda da sam trudna bio je taj stomak, i ništa, ništa drugo. Eto, toliko si bila savršena. Tad sam pričala da ako tako izgleda trudnoća ja bih mogla zauvek da budem trudna.
Tek gučeš, Gala. I mnogo se smeješ. To najviše volim kod tebe. Volim ja svaki milimetar tebe, jasno, ali osmeh je nešto sasvim drugo. On  leči. Ponosna sam na tebe od momenta kad si se rodila, nemam pojma zašto. I nije floskula. Nikad ni na šta nisam bila ponosnija. Volela bih, istinski bih volela, da i ti budeš na mene. Od trenutka  tvog rodjenja shvatila sam težinu novonastale odgovotnosti. Od tog trenutka, ja sam odgovorna za dva života. I to ne mislim bukvalno, jer osim hranjenja i presvlačenja neku drugu obavezu za sad i nemam...ali sam odgovorna za to u kakvu ćeš ženu izrasti. Jer ću ja morati da ti budem primer te žene. Sve one osobine koje želim da ti poseduješ, ja moram da ih steknem. Tek ćeš ih onda imati i ti. Nemam više prava na greške, jedina. Nemam, jer tebi želim samo najbolje. A, da bih tebi to dokazala, ja ne smem da pristajem ni na šta manje od toga. Manje od najboljeg. Nadam se da sada shvataš moje izbore. Da shvataš i da razumeš. Razumeš i ne osudjuješ, jer to ne bih podnela.
Baka i deka te obožavaju, mila. Sigurna sam da si u ovo već uverena, ali imam potrebu da ti opet kažem. Nisu ovoliko voleli ni mene i hvala im. Hvala što ti pružaju vanzemaljsku ljubav.  Deka ti je sinoć pevao na francuskom. Nisam znala da ume.  To su veliki ljudi, srećo. Budi ponosna na njih, oni to  zaslužuju više od mene. Sa druge strane, životom tvrdim da bolja tetka od tvoje ne postoji. Nisam verovala da će se Sandra u toj ulozi snaći ovako prokleto dobro. Verujem da je ona dobrim delom zaslužna za ono što si ti danas. Volela bih da imaš njen dar za jezike. Moju ljubav prema čitanju. Dekinu dobrotu, onu istinsku, dobrotu do kosti. Bakinu hrabrost. Nek je sve ovako i ja zadovoljna. Neke velike ljude nisi uspela da upoznaš, ali znam da sam ti pričala o njima. Svakog Božijeg dana. Pričam ti i dalje o veštici iz "potoka" , jel da?  Pričala bi ti ona, jer je pričala i meni. I smejala bi se toliko da ne bi ni uspela da završi priču do kraja. Volim što imaš njene oči..
To bi bilo to, lutko. Nema više šta da ti kažem sem da kad završiš sa čitanjem staviš kafu, znaš koliko je volim.
I da, i ako sam nekad negde pogrešila, ne zameri, sve ćeš da shvatiš kad budeš bila majka..

Nikad srećnija,
Tvoja mama! 🖤

Коментари

Популарни постови са овог блога

Ne čekaju..

Jutros je bio jedan od onih dana kada ne znam šta ću pre. Ostavila sam Galu u krevecu i dok se ona okreće, gleda svoju ruke ili sisa palac, uhvatila sam vreme ne bih li presredila njenu garderobu. (Zvrk ima troduplo više stvari od mene što bi bilo jako simpatično da to za sobom ne povlači činjenicu da u ormaru mesta gotovo da nema više .🤣)  Povremeno sam bacala pogled na nju i u jednom trenutku sam videla da mi kroz rešetke pruža rukicu.. Prišla sam, poljubila je i rekla "Ne sad ljubavi, posle ćemo da se igramo". I vratila sam se garderoberu. Iz hrpe stvari prvi vadim beli plišani kombinezon koji je nosila sa mesec dana. "Bože kolicki je. Kad si ga pre prerasla?" Shvatam da sada ne bi mogla da ga navuče ni pola i ledim se od činjenice da mi je dete poraslo, a da ja suštinski toga nisam ni svesna. Svesna sam ja činjenice da ona nema više mesec dana, da odavno više ne staje na jednu ruku, ali nisam svesna da sam to olako prihvatila. Ona nikada više neće da bude moj…

Rodjena sa dvadeset i dve

Prvi put sam zaplakala 8. novembra devedest i pete. Tad sam prvi put udahnula i, kako izvod iz knjige rodjenih kaže,  od tada živim. Ako se ja pitam, nije to baš tako.. Odgovorno tvrdim da sam rodjena sa dvadeset i dve! I hvala Bogu da je tako jer neki se, ljudi moji, rode sa četrdeset, neki tek sa šezdeset, što je najtužnije, neki se nikad i ne rode.. Živi su oni, organizam radi potpuno funkcionalno, ali se nikad nisu rodili. I tako nerodjeni umru. Znači roditi se je privilegija. Trebalo bi da rodjeni probudimo one nerodjene, jer je budjenje moguće. A rodite se kada shvatite. Shvatite da dišete besplatno. Da besplatno vidite, hodate. Svaki dan. I da to uzimate zdravo za gotovo. Kad postanete svesni cinjenice da svega toga sutra može i ne biti, rodićete se. Ja sam se rodila onda kad sam ovo razumela. Rodila sam se kad sam naučila da živim, a to pre nisam znala. Živim otkad se radujem svaki put kad otvorim oči, radujem se što ih i danas otvaram. Radujem se jer su tu moji. Što su zdrav…