Bez anestezije

Na  mnoge stvari sam ponosna u životu. I kad sam ja mešala karte i kad je to radio onaj odozgo. Tolike sam operacije života prošla nestigavši da primim anesteziju...

Osetila sam sve, i hladnoću  hiruškog skalpela na telu, i kidanje kože njegovom oštricom. Pamtim svaki mililitar krvi koji je liptao iz tih rana, pamtim njegovu vrelinu. Sećam se ledenog znoja i kratog bunila. Sećam se gubitka svesti od jačine bolova. Sećam se ušivanja rana, živo osećam svaki šav, svaki ubod igle pamtim. I sad mogu da oživim svaki od tih osećaja. Da je bilo anestezije - ne bih mogla.

. 

Gledala sam sa stola ljude koji me seku i Bog mi je svedok da sam ih molila da stanu. Isprva sam vrištala, psovala i mnogo plakala.  Htela sam da im kažem da stanu i da rade pogrešno, htela sam da vičem: "Ovo ne ide ovako, ovo ne treba da bude ovako, ja nisam htela ovo..."

Možda bih i rekla da je glasa bilo. Mogla sam samo da posmatram sopstveno kasapljenje, prestravljena i iznemogla. Nisam znala šta se dešava, nisam znala koliko će trajati, nisam znala zašto bivam secirana na živo, bez anestezije, upozorenja i pripreme..

U toku operacije prepoznala bih neka od lica ljudi koji su stajali  iznad mene. Bilo je medju njima ljudi koje znam čitav život, bilo je onih koje sam upoznala u prolazu, bilo je i potpuno nepoznatih. Znala sam poneka imena, zvala ih, ali se nisu obazirali ni odazivali. Sa, pomalo ludačkim, sjajem u očim završavali su već započeto, ne mareći za potencijalno koban ishod. 

Čudilo me je što su neke od rana zarastale odmah, odjednom, tu pred mojim očima. Druge su pak i dalje bile velike, krvave i bolne. Stvaraoci rana koje su zarastale okretali su se po završenom poslu i odlazili, bez reči, bez oproštaja ili izvinjena, bez pogleda. Na mestu zarasle rane nije mogla da se napravi nova. Tu je koža bila tvrda i zadebljana, tu je koža bila moj štit. Po prvi put pomisleh da te rane i ne moraju nužno biti loše. Skupih snagu da se nasmejem. "Možda i ne bude tako strašno"- pomislih, jer sam uspela da ovladam mislima i na trenutak sam uspela da kontrolišem bol.  Nisu me više ni lica za stolom toliko plašila. Primetih da medju onima koji me seku ima i nekolicina njih koji mi te iste rane vidaju. Radili su to pažljivo, brižno i sa toliko ljubavi. Svu svoju pažnju usmerila sam na njih. Posle vidanja nije ostajao ni ožiljak. "Nisam sama!" - bila je prva spoznaja koja mi je pomogla da udahnem. Odmah nakon udaha osetila sam da imam snage i uspela sam  da, potpuno sama,  odgurnem nekolilo ljudi sa skaleplima, te sam  time sprečila nastajanje novih rana. Postepeno je bilo sve manje onih koji su me povređivali. Neki su i sami odustajali. Nije više ni tako bolelo. Nije mi trebalo mnogo da ustanem. Nije bilo više onoliko krvi, a ni ožiljci nisu bili vidljivi, ali su štitili. Svaki rez koji sam preživala  zauvek je sprečio nastajanje novog.

Na kraju, ja sam samo bila jača.. 

.

Ne nisam dobila sve odgovore. I dalje ne znam šta se desilo, ne znam koliko je trajalo, ne znam ni još koliko ću puta biti secirana bez anestezije, upozorenja i pripreme. Znam samo jedno, ako ikada naidjem na nekog na operacionom stolu, biću, sasvim sigurno, od onih koji vidaju.