Sve moje Saške

Svake Nove godine se, sad već tradicionalno , osvrnem za prošlom. Rekapituliram događaje, ljude i emocije. Od 365 minulih dana, 300 sam provela kao mama. Mama nestvarno lepe bebe. Mama najduhovitije bebe na svetu. Jer, da, i ta titula postoji i pripada Gali. Pamtim njen miris, miris bebe od 2 dana. Pamtim njene prve dane.  Ili noći. Nisam ih razlikovala. Pamtim i gorčinu. Pamtim strah. Pamtim odluku. U toj godini sam rekla "ova mama uzima život u svoje ruke." I uzela ga. Sećam se gubitka apetita. I sećam se povratka istog. Sećam se i plakanja zbog bolova. Sećam se i osećaja disanja punim plućima. Pamtim beznađe i dolazak na pijadestal. I dalje stanem i oživim na trenutak sve one Saške, moje Saške. Svih 365. Svaki omeh, svaki gubitak vazduha od smejanja. Setim se i suza.  Plakanja pred svima i ona plakanja u 4 zida. Oživim na trenutak svaku verziju sebe. Onda dođem i zagrlim ovu sada. Nije finalna, ali.... Potapšem je i stegnem ruku. Čestitam.

 Prisetim se Galinog gukanja i uspavljivanja

uz njihanje lišća. I prvih zubića. I histerije kad god me nema duže od pola sata. I prvog zagrljaja.  Pamtim osećaj bezuslovne ljubavi svaki put kad vidim Galu. Pamtim osećaj nestvarnog ponosa kad god kažem da je ona moja ćerka. Pamtim ideju o blogu. Pamtim podršku drugih. Pamtim ideju o youtubu.  Pamtim podršku.
Ponekad se prisetim onih koji nisu bili podrška. Koji su rekli da nisam u pravu. Da grešim. Da sam razmažena. U sećanju ih držim da bih im jednom rekla "Jel da da je vredelo?" Ili ne moram. 

Pamtim sve samo kao dokaz sebi da rastem. Da uspevam i napredujem. Pobeđujem. Da mogu i umem. Da znam. Da sam mnogo više od onoga što sam mislila da jesam. Pamtim, da bih krajem 2019. zagrlila opet neku novu Sašku.